четвртак, 22. јун 2017.

Duško Trifunović: Jedno očinsko pismo

Dragi Miloše,

            veoma sam zahvalan našem zajedničkom prijatelju Peri koji je tajno, kao da je zaboravio, na mome stolu ostavio tvoj Dar Reči...Pročitao sam i u čudu se našao – šta ću sad! Da ti se javim telefonom i kažem da mi se sviđa; ili napisati, prošarati frazama, okititi rečima moderne esejistike...Ili ovako, poluroditeljski reći svoje nepotrebne, ali lepe reči – kao što sam Severinu govorio. Kao što me Severin nije poslušao, kao što nećeš ni ti – onda je bolje da pokušam jasno reći šta mislim, kažem – pokušam – jer je to, biti jasan, najteže...
            Naveo si me na razmišljanje da nema svaka generacija svoj zajednički motiv – kao što su imali pesnici borbe i izgradnje, ili pesnici sela, ili gradska gerila...Ima pesnika koji nisu imali svoj potočić, svoj gaj i lug, miris svoga sena, bunar pred kućom i majku na bunaru...Neki su odrasli u sobi sa knjigama, u biblioteci odakle su u njihove mlade senzore došle knjige i reči iz tih knjiga...
            Takvim pesnicima okolna zbivanja služe da budu zgusnuta i stavljena u njihove pesme. Takvih slučajeva ima kod tebe u Daru Reči. Ti se ovde baviš filozofskim temama, ovde nema događaja, ovde su samo naznake nekih tvojih doživljaja nekih nama nepoznatih događaja. Ovo je najmoderniji način mišljenja u poeziji – čist refleks nekog tvoga stanja koje prenosiš na manji broj ljudi. Ti bežiš od rulje. Zato i ne pišeš za nju. Tvojoj poeziji je potreban čitalac koji već nešto zna o svemu što ti znaš.
            Primeti se napor da budeš svoj. Vidi se jasna misao kojoj težiš. Iz repertoara teorije modernog stiha prednost daješ elipsi. Elipsa guši emociju. Ne dozvoljava razmah epskog u našoj tradiciji i vaspitanju. Tako si izbegao zamke u koje upadaju rustikalni mladići sa cvetom u kosi. Ti ne praviš svojim pesmama svoj fizički portret. Tebi je važniji opis stanja duše – tebi je važnija polemika sa Stvaraocem na temu – ima li smisla ili nema – od lakih pesmica za zbunjene devojčice...
            Sve se to vidi iz ovih darova reči. Slikovitost, muzička suzdržanost: Odala te krila / i mesečast smeh / anđeo si, znam /... Takvim mestima nadmašio si svoje uzorne učitelje – Lazu Kostića, Nastasijevića...od kojih si uzeo poneku reč koja zazvuči arhaično, jer je iz nekog drugog vremena i stila. To si ti namerno činio...To daje patinu pesmama. To ti odaješ poštu učiteljima. Omaž...Ali čitalac nikad ne misli kao mi koji pišemo; čitalac hoće sve novo – i novu emociju, nov iskaz te unutrašnje euforije u novom pesničkom imenu, pa bi, možda, reči koje je već nalazio kod starijih pesnika, odvlačile pažnju od onoga što smo mi hteli da kažemo o sebi, za večnost...
            Nisam morao da napišem ovo pismo. I ovako. Ali pošto znam da me ti ceniš – nisam mogao da budem takav superiorni stari gad, da pročitam tvoje pesme, a pravim se da nisam čitao. Čitao sam i divim se tvojoj zrelosti i majstorstvu, a ove dve – tri primedbe o jeziku neka ostanu kao znak moje strogoće i iskrenosti. Ili golog neshvatanja globalnog stila novih pesnika i novih rukopisa...


Srdačno tvoj Čika – Duško

 12. VII 1999.



 

Нема коментара:

Постави коментар

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.