четвртак, 29. јун 2017.

NOVI TELAL

U mladosti piši pesme o smrti
da objaviš čega nema.
U zrelosti piši pesme o ljubavi
da objaviš čega ima.
Čega nema, u tebi nema.
Čega ima, u tebi ima.
Razglasi svima.


четвртак, 22. јун 2017.

Duško Trifunović: Jedno očinsko pismo

Dragi Miloše,

            veoma sam zahvalan našem zajedničkom prijatelju Peri koji je tajno, kao da je zaboravio, na mome stolu ostavio tvoj Dar Reči...Pročitao sam i u čudu se našao – šta ću sad! Da ti se javim telefonom i kažem da mi se sviđa; ili napisati, prošarati frazama, okititi rečima moderne esejistike...Ili ovako, poluroditeljski reći svoje nepotrebne, ali lepe reči – kao što sam Severinu govorio. Kao što me Severin nije poslušao, kao što nećeš ni ti – onda je bolje da pokušam jasno reći šta mislim, kažem – pokušam – jer je to, biti jasan, najteže...
            Naveo si me na razmišljanje da nema svaka generacija svoj zajednički motiv – kao što su imali pesnici borbe i izgradnje, ili pesnici sela, ili gradska gerila...Ima pesnika koji nisu imali svoj potočić, svoj gaj i lug, miris svoga sena, bunar pred kućom i majku na bunaru...Neki su odrasli u sobi sa knjigama, u biblioteci odakle su u njihove mlade senzore došle knjige i reči iz tih knjiga...
            Takvim pesnicima okolna zbivanja služe da budu zgusnuta i stavljena u njihove pesme. Takvih slučajeva ima kod tebe u Daru Reči. Ti se ovde baviš filozofskim temama, ovde nema događaja, ovde su samo naznake nekih tvojih doživljaja nekih nama nepoznatih događaja. Ovo je najmoderniji način mišljenja u poeziji – čist refleks nekog tvoga stanja koje prenosiš na manji broj ljudi. Ti bežiš od rulje. Zato i ne pišeš za nju. Tvojoj poeziji je potreban čitalac koji već nešto zna o svemu što ti znaš.
            Primeti se napor da budeš svoj. Vidi se jasna misao kojoj težiš. Iz repertoara teorije modernog stiha prednost daješ elipsi. Elipsa guši emociju. Ne dozvoljava razmah epskog u našoj tradiciji i vaspitanju. Tako si izbegao zamke u koje upadaju rustikalni mladići sa cvetom u kosi. Ti ne praviš svojim pesmama svoj fizički portret. Tebi je važniji opis stanja duše – tebi je važnija polemika sa Stvaraocem na temu – ima li smisla ili nema – od lakih pesmica za zbunjene devojčice...
            Sve se to vidi iz ovih darova reči. Slikovitost, muzička suzdržanost: Odala te krila / i mesečast smeh / anđeo si, znam /... Takvim mestima nadmašio si svoje uzorne učitelje – Lazu Kostića, Nastasijevića...od kojih si uzeo poneku reč koja zazvuči arhaično, jer je iz nekog drugog vremena i stila. To si ti namerno činio...To daje patinu pesmama. To ti odaješ poštu učiteljima. Omaž...Ali čitalac nikad ne misli kao mi koji pišemo; čitalac hoće sve novo – i novu emociju, nov iskaz te unutrašnje euforije u novom pesničkom imenu, pa bi, možda, reči koje je već nalazio kod starijih pesnika, odvlačile pažnju od onoga što smo mi hteli da kažemo o sebi, za večnost...
            Nisam morao da napišem ovo pismo. I ovako. Ali pošto znam da me ti ceniš – nisam mogao da budem takav superiorni stari gad, da pročitam tvoje pesme, a pravim se da nisam čitao. Čitao sam i divim se tvojoj zrelosti i majstorstvu, a ove dve – tri primedbe o jeziku neka ostanu kao znak moje strogoće i iskrenosti. Ili golog neshvatanja globalnog stila novih pesnika i novih rukopisa...


Srdačno tvoj Čika – Duško

 12. VII 1999.



 

понедељак, 19. јун 2017.

IZGUBLJENO – NAĐENO

Izgubiš sebe istog trenutka
kada pažnju pridaš
onome što ne možeš da
pružiš voljenom biću.
Pronađeš sebe
kada se raduješ onome što možeš.


среда, 14. јун 2017.

TVOJ INDIGO

- Hoću da budem tvoj indigo –
šapnula si mi
dok su se svi naši izbori
da se sretnemo
i budemo jedno,
prosipali pred okom
u trakama zvezdanog svetla.


недеља, 11. јун 2017.

IZAZVAN DA VOLIM

Izazvan da volim i da želim,
vratio sam se među ljude,
ja,
majstor ekvilibristike,
veštak relativizacije i
stabilizator tolikih nemira
u mom dugometnom ozračju,
nameran da žrtvujem
ovaj glatki poredak,
asketski spokoj i
unutrašnji sklad
i odživim svesno jednu verziju
života
koju sam sebi uskraćivao
ne bih li stekao
sve što ću sada da poništim.


уторак, 06. јун 2017.

AKO OSTANEŠ

Čuvaj se grupne svesti
u kojoj boraviš kao
stranac.
Ako ne promeniš
grupu,
možeš jednom
uoči svitanja
završiti na stratištu.


понедељак, 05. јун 2017.

ON JE PAKAO

Hombre se vratio u Novi Sad i ponovo doneo nepogodu – aprilski sneg. Čim mu je kišni Zadar video leđa, osunčao se grad, rasvetlilo se sve. Roberto Vodanović Čopor menjao je vreme svojom pojavom. U praksi, on je bio (Izmenavremena).
Došao je s Barbarom, Sunčanom i Iskrom, na veliku radost meni i mojim devojkama. Uporedo, iz Tuzle su stigli Davor Matošević i Nela Atlić. Odseli su kod Neškovića, na kameničkom brdu, u neočekivano idiličnom šumarku iza skeleta bombardovane zgrade nekadašnje novosadske televizije.
Davor je bio majstor pesme za pevanje, sufi, druid, bosanski starac u telu mladića, romantik, spiritualac, duša od čoveka s nemerljivim kantautorskim darom. Poslednji je stigao među Nove Odmetnike i bio nam je svima preko potreban. Nela se svojim mekim prisustvom i glasom nadopunjavala s njim kao što se slaže bogati šumski pejzaž s čistim, zdravim potokom.
Imali smo ponovo zajedničko vreme koje me je naučilo da će ga zapravo tek biti pred nama vremena, najdragocenijeg saveznika koga moraš pridobiti, privući, hudinijevski stvoriti ako treba.
U maloj vestern-kući Neškovića, u jednom trenutku, bilo je jedanaestoro dece, tri bake, dva rundava kučeta, i petnaest odraslih duša koje su se sjatile na zajedničkom uskršnjem ručku. Među njima, konceptualni umetnici, pesnici, Devojka koja voli život, kantautori, mistici, čudaci s pokrićem, politički aktivisti, magovi, dobre, strpljive žene koje prećutno trpe umetničke potrebe svojih muževa, svi okupljeni u slavu Hristovog uskrsnuća, ovog puta obe hrišćanske konfesije u istu nedelju. Svi privučeni dobrotom i domaćinstvom Neškovića. Vetar je pomerao grane prema napuštenoj, zarasloj pruzi, nebo je bivalo zagasito ali magnetski privlačno.

Naredna noć donela je zajednički koncert (Izmene vremena) i Ivana Čkonjevića, Čopora i Davora Matoševića. Tim redom. Mali gradski klub s lampionima bio je nalik kakvoj brvnari usred ljute zime.
U brvnari su bila i naša deca i divlja deca književnička – Jovana Nastasijević, moja Mala Džo, kćerka pesnika Miroslava. Deda-stric joj beše nežni Momčilo sa svojim lirskim krugovima i tugom u kamenu. Stigla je s promocije njenog književnog prvenca na ovaj koncert. Bolesna od neutažene ljubavi prema Dalmaciji. Zdrava od neutažene ljubavi prema stvaranju i životu. Vrela a zrela. Zanosna mala žena s mudrošću starijeg mužjaka.
Čopor je nastupio posle (Izmenevremena) i Ivana Čkonjevića, a pre Davora Matoševića. Iz svetla u tamu, iz tame ka svetlu.
Neposredno pred koncert, Čkonjević je motao duvan nervoznim pokretima. Primetio sam da ponovo ima posve zanimljivu nesmirenost pred nastup. Pričali smo o tome u pola glasa – kao nekoga ko je kao dete prošao kroz kliničku smrt, konačnost ga nije brinula nimalo. Život jeste, naročito kada je trebalo svirati pred ljudima. Bio je izvrstan. Poslovično bezizražajne fasade, s celim vrtlogom nemira unutar sebe. Nikola nam je ispomerao duševne organe svojom pesmom, Ivan se sviranjem ukulelea i mandoline starao da im bude dobro u novim položajima.
Roberto Vodanović bio je onaj koji je zaprepastio sve. S hladnom belom maskom pantomimičara, kao s posmrtnim odlivkom lica, s tamnom kapuljačom, bez najave, bacio se pred nama na pod i počeo da se grči, uvija i da reži i zavija o gladi koja ga mori. O strašnoj gladi, egzistencijalnoj i narkotičnoj. Obe njegove ćerke počele su da plaču. Pomislile su da se njihovom tati nešto desilo. Da je bolestan.
Shvatio sam tada da on nije spremio porodicu za ovo iskustvo.
Iskra je ridala neutešno, Sunčanu je obuzeo stid. Barbara mi je gnevno rukom pokazivala gest revolvera na slepoočnici – kao da bi mu bolje bilo da se ubio, nego što ovo čini pred decom.
Moja Milena je naglas iskazivala koliko je ovo pogrešno. Uzela je da ga javno grdi.
Nevena Stefanović zagrlila je svu decu oko sebe, privukla ih je ne bi li ih zaštitila. Mila i Vera Nešković povukle su se duboko, unutra.
Čopor se i dalje valjao i urlao.




Potom je uzeo da puzi. U mimohodu, iz kafea je upravo izlazila zlatna retriverka i ljubopitivo je pogledala tamnog čoveka bez lica koji četvoronoške prolazi pored nje, i češe se o njeno telo boje ćilibara. Ona je polako gazila iz psećeg iskustva a on iz ljudskog. Možda joj je mračni čovek iz Zadra, dok je puzao pokraj nje, nešto došapnuo o zazivu druge strane postojanja. Nedugo zatim, ona će uginuti. Keruša se zvala Mica i u to vreme provodila je poslednje mesece svog života sa Svetozarom Nešićem, pijanistom, bratom mog prijatelja Nemanje. Stigla je još da se nenametljivo a sveprisutno nastani u Nemanjinom spotu za Cesarićevu pesmu Shelley. To joj je bila poslednja uloga.
Čopor se uspravio, skinuo masku, seo na stolicu i uzeo gitaru. Njegov performans ostao je jednako dramatičan do konca. Deci je bilo teško da se smire. Barbara, Nevena i Dragana su ih grlile i sabirale. Nastup koji ražalosti i unesreći mališane jeste skup, ali je uspešan. Milena je najkreativnije podnosila stres budući da je neprestano ekspresivno gunđala u odgovor na đavolštinu na sceni. A tamo je bio čovek, razapet između potrebe da svuče otrovnu lažnu kožu od kostreti, nesnosno bodljikavu iznutra, i očekivanja društva da se na tu kožu prilagodi i navikne. Čopor je upravo imao nastup života pred našim očima.
Jovanine su bile ogromne.
Menjao je likove u čije ime se javlja. Razgovarao je s Markom Sendmenom kao sa izgubljenim bratom. Potom nam se obratio kao zlostavljana i zanemarena žena, imenom Ana. Bio je brutalan ali nije bio vulgaran. I celi nanosi sferičnog mraka kojima je upravljao poput mahnitog oniričnog dirigenta, zapravo su odlazili u prostore suverene svetlosti, on ih je lično tamo slao. Mi smo sve vreme prisustvovali transferu.
Odmerio je dobro koliko treba da traje ovakvo iskustvo. Nakon pola časa pulsacije, spazma i retkog puštanja, Hombre je završio nastup dirljivom lirskom posvetom Novim Odmetnicima, Barbari i devojčicama koje su još bile u suzama.
Izašavši iz lika, spustivši se među publiku, zagrlio je Iskru i Sunčanu, i sam zbunjen što ih je toliko povredio. Mi smo ga grlili. Milena je dramatično intonirala – sutra, kada odem u školu, ovo će biti vest dana...on je pakao...on je pakao!
Pružio sam Humanu uskršnji pozdrav. Reče mi kasnije ta ljudska dobrota s retkim imenom dobrote da mu je moj zagrljaj posle ovakve predstave došao kao slamka spasa.
Borislav iz sastava Mesta razveselio je devojčice mađioničarskim trikovima. Učinio je da pred njihovim očima nestane novčić. Pitao sam ga uzgred može li da učini da tako nestane Čopor. Odvratio mi je uz osmeh da može i to, ali ne garantuje da će uspeti da ga vrati. Odustali smo iako nas je misao zabavljala.
Davor Matošević mudro je sačekao da prođe neophodno vreme nakon Čoporovog koncerta. Potom je seo, uzeo gitaru, zapevao i odveo nas u predele opšteljudske radosti i lepote. Mala priprata kluba u kojem smo se skupili pratila je Davora uglas. Dvoje mladih ljubilo se uz njegove stihove i znali su ih naizust.
Na koncu, svi smo se našli na sceni. Otpevao sam Čoporove Ptice, da ga obelim malo u njegovoj tamnoj noći duše u kojoj su cena neuporedive umetnosti bile detinje suze. Držao je sve vreme Iskru u naručju i plesao s njom.