петак, 26. мај 2017.

SADA SI SPREMAN

- Hajde da se upustimo u nešto što nikada ranije nismo radili – album angažovanih stihova - govorim Milanu, bez najave, dok neobavezno stojimo u Puškinovoj ulici, sabirajući se u dogledu albuma čije smo snimanje upravo završili. Onog koji će odvažno poneti ime Spektakl.
- Politika? Zanimljivo…hoću. Kako to misliš da izvedemo? Naše pesme? - pruža mi se pitanje u odgovor.
- Manjim delom. Nešto će biti naše, a više ćemo probrati iz srpske pesničke baštine. Znam gde treba da tražim, ima pesama koje su poodavno pronašle mene.
- Raspoložen sam, naravno. Jedino ne znam kada ćemo moći da se posvetimo snimanju…treba dogodine sa Šinobusima da uđem u studio, pripremamo polako album. Potrajaće to…
- Koliko god treba, Mićko. Pesme koje ćemo zabeležiti važile bi jednako i pre sto godina. Biće savremene i za tri i za trideset tri godine. Album ćemo nazvati onako kako niko ne bi…Serbia.
- Serbia? Odlično - Milan ne okleva ovde nimalo.
- Ne može svako stati iza takvog naslova. Ti i ja to možemo.

Tri žetve kasnije, Milan i ja počinjemo snimanje deset izabranih pesama. Prvi nanos jesu moje ritam gitare. Koristimo jedan mikrofon, primerak iz šezdesetih godina prošlog stoleća. Divno beleži zvuk drveta i novih žica. Inicijalna pesma koju snimam jesu Deca zemlje. Dolazi iz moje zbirke Flor Y Canto i sasvim meko i nežno evocira jedan tvrd i grub kolektivni obrazac koji je Dučić imenovao tendencijom Srba da sve svoje velikane poubijaju ili unize, potom opevaju u desetercu kao heroje i najzad – da ih proglase svetiteljima svoje crkve. Izvan nacionalnog šablona, ta je pojava pripadala arhajskim vremenima, s najviđenijom i najvrednijom dušom u plemenu, upravo proročkih i isceliteljskih osobina, koja biva žrtvovana i naknadno totemizovana. Najupečatljivije se ovaj model istorijski zaprimio na Hristovom iskustvu. Uhvatio sam pesmu kao prepis tog zakona. Kada sam je beležio, pamtim, imao sam u svesti i sudbinu srpskog premijera Zorana Đinđića, bez namere da hristijanizujem smrt jednog operativnog političkog veštaka s vizijom. Onoga koga je moja mudrooka Sandra nedavno, preko lekture koju je radila, neobavezno imenovala Milanom Mladenovićem srpske politike. Zainteresovano sam podigao obrvu na njenu paralelu.
- Svaki je imao svoju tamu s kojom je radio, jedan kriminalce, a drugi narkotike, ali bili su najbolji nadovezala se, sada s puno ljubavi u glasu.



Potrebno je vreme da mi se opusti ruka. Početak snimanja uvek je zahtevan. Valja podesiti opremu. I naizust znati aranžman, kada koji deo dolazi u pesmi. Prilagoditi se zvuku metronoma koji su stariji muzičari i producenti s razlogom zvali idiotom. Milan mi govori da još nisam spreman, da za promenu rasterećeno sviram dok se ne naviknem i dok on usput ne podesi jačinu signala.
Osećam trenje, nisam još u željenom vrtlogu. Mislim na voljenu ženu. Integrišem oštri zvuk metronoma u svoje telo, pripitomljujem ga i u sebi umekšavam. Levica kojom držim trzalicu postaje laka. Nestajem i zaboravljam da sam u Milanovom vagonu, da treba da snimim gitaru za prvu pesmu. Postajem muzika koju sviram – topla škotska tema naučena od srednjovekovlja, pridružena mojim stihovima, koju je, među ostalima, koristio onaj koji je nadrastao cele epohe, Pit Siger.

- Miloše - čujem daleko u prostoru izvan mog unutrašnjeg razlivanja.
- Miloše - glas mi je znatno bliži.
Otvorim oči i još na potezu između svetova sretnem Milanov karakterističan razdragan osmeh i pogled pun iskonske dobrote i radosti.
- Sada si spreman.

I namah shvatim da će se moj bezvremeni unutrašnji vodič, možda baš u ovom liku, s takvom blagovesti, ukazati kada se budem odjavljivao iz ovog života.







четвртак, 25. мај 2017.

VREME

Sve što jesmo
reorganizovano je vreme.

Možemo
manipulisati sobom
u vremenu
i vremenom u sebi.

Zato ćemo se
sretati još.

Kao ljubav
izvan vremena
koja ponovo postaje vreme.


недеља, 21. мај 2017.

MOJA DELA

Rodio sam se iz ljubavi postojanja prema sebi samom.
Iz želje univerzuma za sobom.
I ništa doista nije moje bilo u trajanju ovog tela.
U privremenoj konfiguraciji energije od koje sam bio sazdan.
Ni znanje, ni imanje, ni telo, svemu sam bio oročeni korisnik.
Jedino su dela bila moja. 
I samo kada sam delao iz iste one ljubavi koja me je dala, 
jedino tada sam bio ja.




уторак, 16. мај 2017.

DOBAR I ZAO ČIN

Ako smo nas dvoje tolika dobra
drugima učinili
zato što smo kanili
da nadomestimo
razvezanost od unutrašnjeg
bića,
jesmo li išta bili bolji
od onoga
koji je učinio zla
zato što je sasvim odvojen od sebe
i urla usamljen tamo na ivici
postojanja.


четвртак, 11. мај 2017.

INOSFERA

Otežala masa svetova
koje održavam
golim životom.

Celoj sumi mojih
večnosti
opipavam puls.

Spustim glavu u krilo
sedmozimoj
devojčici.

Ona se nasmeši
mom zamoru.


понедељак, 08. мај 2017.

KOTEZI REVISITED

Budimo dostojni ove noći,
jer noć je dostojna nas.
Čuješ li, draga, Olovni Ples
sviraće opet za spas.


субота, 06. мај 2017.

Sve što slutnja šapne: Nemanja Nešić i Dobriša Cesarić

Croatia Records, 2017

Iznimno retko, u našoj muzičkoj i književnoj kulturi, dogodi se da se srećnom rukom iz kakve više sfere združe jedan pesnički klasik i jedan kantautor koji za tu priliku sklanja u stranu svoj lirski rukopis, jedan književni genij i jedan dostojni muzički baštinik, združeni u nesvakidašnjem jedinstvu u kojem mlađi biva instrument za nadahnuće starijeg, ali biva i onaj koji tom nadahnuću daje novu formu i personalizovani muzički izraz. Desilo se tako svojevremeno s poezijom Duška Trifunovića i artikulacijom Branka Pražića koji je godinama i putovao i konačio s pesnikom. Desilo se sada i s lirikom Dobriše Cesarića i njenim muzičkim interpretatorom Nemanjom Nešićem. S tim što je ovaj kreativni sastanak, makar se pesnik i muzičar nikada nisu fizički sreli, jer jedan se nakon blizu namirenih osam decenija odjavljivao iz života kada je drugi bio tek četvoroletni dečak, organski još bliži, prožetiji podudarnostima i kompatibilnostima između dvojice umetnika iz različitih stoleća i epoha.
Nemanja Nešić, dosledno poklonjen šansoni, stvaralačka ličnost kakva je danas u našim krajevima retka i dragocena baš koliko je dragocena i retka saradnja poput njegove s Cesarićem, nije samo s hrvatskim pesnikom uspostavio ovakvu vezu – u mladalačkim godinama snažan kontakt osetio je s poezijom Crnjanskog. Primereno buri mladosti iz koje je jedan pisao stihove a drugi ih gotovo stoleće kasnije posvajao i pružao im muzički život, Nešić je kao dvadesetogodišnjak prvi put prepoznao sebe u jednom velikom pesniku. Drugi put je to uradio u svojim četrdesetim i prirodno, u ličnoj životnoj zrelosti – povezao se s pesnikom sasvim drugačijeg, tišeg i nežnijeg temperamenta.

Sve što slutnja šapne – izbor je iz Nešićevog muzičkog čitanja Cesarićevih stihova. On ih je kao kompozitor obukao znatno više nego što ih ima na albumu, toliko mu je Cesarićeva lirska supstanca postala nasušna i bliska. Suvišno je reći, Cesarićev i Nešićev susret jeste sastanak dveju srodnih duša i format koji je Nešić odabrao za Cesarićeve verse divno korespondira s prirodom njegove poezije. Promišljeno svedeni a vrlo sugestivni aranžmani koje je potpisao Nemanjin brat i muzički partner na sceni Svetozar, gudački i klavirski nanosi u češće nokturalnim i ređe vedrim raspoloženjima, a ponajpre elegantna Nešićeva interpretacija koja neskriveno mnogo duguje Arsenu Dediću, izuzetno su muzičko okrilje za Cesarićevu poetiku večitog naslućivanja, nijanse, jesenje melanholije i mekote, a nadasve lepote i ljubavi kojom se pesnik i razboljeva i leči. Nemanja se za sve pesnikove valere javlja kao vrhunski rezonator – on nepogrešivo oseća kada treba tek da šapne stih, kada da ga dramski naglasi, a kada da zapeva punoćom svog toplog i suverenog glasa. Cesarićeva urbana estetika, okrenuta gradu i predgrađu podjednako, posvećena čovekovom svakodnevlju, ali u jednom drugom, boljem i poštenijem vremenu, takođe se spontano uvezala s Nešićevim ličnim motivskim i tematskim krugovima. Jer prepoznatljiva slika Dobriše Cesarića iz programske knjižice ovog izdanja, kao estete koji uporno traga za ljepotom života, za gradovima, za uzajamno dobrim ljudskim odnosima, duhovnošću, ali i socijalnom bijedom koja ga je očito duboko rastuživala – nije drugo do opis samog Nemanje Nešića za one koji ga dobro znaju. Kada se tome doda i zajednička crta večite slutnje sudbinske ljubavi koja bi se mogla desiti a ipak se na kraju ne zgodi, koja je uvek bojila Nešićeve autorske pesme, biva jasno da je mlađi umetnik starijem pružio prostor za bogatu refleksiju i potpuno nov život njegovog već odavno akademski kanonizovanog pesništva. Nešić je u Cesariću pronašao starog prijatelja, vodilju, uzdanicu i utehu u njegovim ličnim nemirima i neskladima. Odluka hrvatskog nacionalnog izdavača da Nešićev rad prepozna i ovaj album objavi, govori da je i Cesarić, makar već četiri decenije bio, Krležinim rečima, sa one strane ljudskih obmana, baš u Nešiću pronašao ljudsku i umetničku vrednost kakvu je ovaj pesnik stalnog nagoveštaja, suptilni službenik svetlosti i lepote, uvek zavređivao.

Sve što slutnja šapne jeste album Nešićevog života. Pažljivo i posvećeno slušanje ovih pesama reći će – ne samo njegovog.

Miloš Zubac

MOSKOVSKA TUGA

Mišo Marić
baca u slivnik na Tverskom bulevaru
briljantni prsten
namenjen njegovoj lepoj Azri
koja ne shvata koliko ga Rusija
leči stostruko od svega da mu
se u Mostar ne vraća
još brate
još koju sedmicu.
A leči ga
prokleta ruska votka
koja udara u glavu
kao u mom sećanju
kada Tadija Kačar,
prijatelj dragi moj,
udara protivnika
da ga pobedi
a da ga ne povredi.
(Pero Zubac, Glasovi u tišini)


петак, 05. мај 2017.

IGRA

Razviti boljku u telu,
mangupski se utrkivati s njom,
prestići je
i pred cilj joj okrenuti
lice.