четвртак, 27. април 2017.

VERZIJA 1984.

Pre ovih zloćudnih političkih tumora
na našem razboljenom
zajedničkom biću,
pre tolikih suplemenata
stvarnosti,
postojalo je jedno nesimulirano
bezoblačno detinjstvo
na pitomim limanima,
sa šminkerskom estetikom
i šmekerskom poetikom.

Niti sam ja ono dete, niti si ti,
ali često te
sretnem tamo u poslednje
vreme.

Razgovaramo o svemu, kao da
nam nije osam godina svakom.
Kao da smo ovde, kao da smo
sada.


MESTA

Ne mari za svoje rđave
životne izbore.

I pogrešni putevi
vode te na prava mesta.

Koja postaju kriva
čim poželiš
dugo da se zadržiš
na njima.


среда, 26. април 2017.

TUŠIRANJE DUŠE

Duševno sam preplanuo.

Sklanjam se pod kišu.

Po vreloj eteričnoj
opni,
hladne kapi se
zagrevaju.

Svaka metamorfozira
u jednu prenatalnu
pesmu.


уторак, 25. април 2017.

TAJNI NEIMAR

Nisi li ti nevidljivu repliku
svakog, ma i najmanjeg kamena
što si ga
voljenima
o letu donosila s mora,
hotimice ugrađivala u srebrni luk
mosta koji će nas jednom
bezbedno preneti u večnu modrinu?


среда, 19. април 2017.

KADA PESNIK UPROSTI ZNAČENJA

Svako malo dođe vreme
kada pesnik uprosti značenja.

On se odrekne svojih kriptograma,
verne lične straže,
i nezaštićen višestrukim svodom
semantike
obraća se svetu.

Ako ova monoznačnost
bude po kalupu ljudi,
svet će ga takvog prepoznati.

I možda na koncu proslaviti ime
autodekodiranog
siromaha
koji je sam sebe proterao
iz raskošne kraljevine
jezičkih mogućnosti.

Ne bi li drugima bio bliži.


понедељак, 17. април 2017.

STARI ZNANCI

Ti i ja sreli smo se poput dva
odlikovana generala,
nekada nerazdvojna
pitomca,
s davno podeljenom novčanicom
sreće,
usred teške vojne,
na suprotnim stranama,
da kriomice od svih
jedno drugom
pokažemo ono pola sačuvane valute.


недеља, 16. април 2017.

BUDUĆNOST

Beli jelen s crnim svetom
u rogovima.
Zao dečak savija pravu
života.
Osvrćeš se za hromim
bogovima.
U krletki sačuvana
dobrota.


петак, 14. април 2017.

PRILAGOĐAVANJE BRZINE

Nisam s početka razumeo
kako ova divna novopronađena
veština
da lako presretnem tvoju misao
i da moja misao može
da se igra s tvojom sada,
kao što se igraju u svemu
jednaka deca
nije drugo
do tvoje nesebično prilagođavanje
brzine
ne bi li usporila dovoljno
da budemo sasvim blizu,
pa makar po izboru
izgubila deo sebe
i postala preodveć nalik
čoveku koga
voliš.


уторак, 04. април 2017.

Luna: Na mitskom izvoru budućeg predanja

Firchie Think Tank Studio, 1. april, 2017, Novi Sad

Onaj koji je prisustvovao koncertima Lune u Beogradu i Novom Sadu i poželeo da dostojno otisne utisak o tim događajima, izvesno se na koncu opredelio da dobrovoljno položi nejaku leksičku opremu i posve razumljivu nameru beleženja ličnih doživljaja pred vrednošću, intenzitetom i punoćom iskustva koje mu je tamo bilo dato. Zapisao je možda uvek dobrodošlu devizu kako ne postoje reči koje bi opisale ono što oseća ili je pružio komprimovan, gotovo stidljiv ali nadahnut osvrt na koncert, u znak nemerljive zahvalnosti koja bi se ipak nemuštim jezikom adekvatnije mogla iskazati. Ako se odvažio rečima da oiviči svoje impresije, zacelo je negde udenuo ove dve – magija i čudo.


Pisati o Luni nije lako. Delom zato što Lunino ozračje trideset godina unazad dohvata i magnetski privlači ljude strogo profilisanih estetskih i poetskih očekivanja, koji radije dele ovo zajedničko posvećenje i ljubav prema istom bendu u tišini i zavereničkom razumevanju, nego u javnoj eksploataciji blagovesti o čudu u koje su jednom bili inicirani i zauvek mu ostali privrženi. Ljudi su to kojima je teško nešto novo otkriti i koji ne vole pokušaje objašnjavanja njihovog privatnog čuda, kao što vernici ma koje crkve ne ljube ako im se u neprikosnovenost čuda dira. A čudo jeste suveren upliv zakona višeg sveta u zakone nižeg, povinovanje jednog sveta drugom, njihova subordinacija bez najave i objašnjenja, koja nas uči da drugačijih svetova i te kako ima i nad nama i pod nama. Zato je priličan izazov ma šta uvidno napisati o novosadskom sastavu – ljubitelji Lune jesu svojevrsni vernici, ali nisu nišči duhom, niti su prostodušni baštinici kakvog višemilenijumskog učenja o spasenju. To su zahtevni, dalekomisleći i dubokoosetljivi ljudi s visokim kulturnim kriterijumima, koji su svesni privilegije da ovom čudu mogu da prisustvuju na samom izvoru, koji jasno razabiru da tu ni obećanja boljeg sveta, a ni spasenja od ovog sveta nema, ali ima iste one supstance koja čini sakralne a bogami i zemaljske svetove jedino mogućim – Ljubavi. Ogromne ljubavi između četiri različite a srodne duše koje čine Lunu i između te četvorokanalne zajedničke duše i svih drugih duša-kanala koji se njihovom muzikom napajaju.



Svi Lunini koncerti, a bilo ih je u tri decenije tek nešto više od broja pesama koje su stvorili i ostavili za sobom, jesu koncipirani kao liturgije, tačnije anti-liturgije, jer ne slavi se ovde hrišćanski apsolut, niti je Slobodan Tišma pesnik religijskog nadahnuća. Međutim, svaki ton, svaki stih, svaka fraza u svakoj pesmi – sve jeste deo kanona, pažljivo sračunatog obrasca koji treba u slušaocu da izazove osećanje onog prodora jednog sveta u drugi. Ili, ako ćemo da se na tren udaljimo od verskih simbola a približimo naučnim, koji Luni jednako pristaju, sve jeste vrhunska poetsko-muzička matematika u kojoj je Zoran Bulatović bio i ostao genije koncipiranih formula. Slobodan Tišma ovde je vrhovni žrec koji se ponekad detinje šarmantno ogluši o pravovernost i ozbiljnost kanona, pa hotimice promeni poneku reč u pesmi ili čak za jednu reč odabere ijekavicu umesto ekavice u najintimnijoj mogućoj Intimi. Ali neporeciv je utisak da čovek na njihov koncert dolazi kao da ulazi u hram, u kojem postoje jasno utvrđeni zakoni kada se i kako ritual obavlja, kada se govori a kada se tihuje i – čeka. Trenutak s novosadskog nastupa, kada usred Ogledala Lune neko iz publike pokušava mantrično da ponavlja refren u vreme kada se refren ima oćutati, kada sastav tek priprema i nagoveštava vatromet instrumentalnim krešendom, a ostatak publike u prvim redovima uvređeno ućutkava zanetog pojedinca, dirljiv je detalj koji govori o tome koliko ozbiljno, koliko predano ljudi doživljavaju njihove retke nastupe. Koliko svako odstupanje i narušavanje naučenog obrasca, svaku intervenciju sa strane, osećaju kao povredu lične svetinje.

Sreća je pritom što nijedan od četiri stožerna ljudska elementa u Luni nije smrtno ozbiljan. Oni dobro znaju šta su uložili u kreaciju i s kakvim namerama su stvarali zajednički univerzum i neće nijedno od njih poreći da jesu više-manje bili svesni koliko su u onih nekoliko godina iz osamdesetih radili sa silama nemerljivim i energijama kakve se ne koriste često u srpskoj muzici, da ploča Nestvarne stvari jesu i vrhunska pesničko-muzička alhemija i dobro odmerena ezoterija, da njihovo zajedničko delo ima za posvećenike vrednost relikvije. Ali uza sve poštovanje prema samom delu i njegovim ljubiteljima, prema vrednostima koje su sami tako visoko postavili, dodaće uživo pravu meru relaksiranosti, prostosrdačnosti, ljudskosti, topline i humora. Njihov koncert u Firchie Think Tank Studiju bio je pre i posle svega – svetkovina ljubavi i ljudskosti, a potom ona služba kakvu je publika jedino mogla da očekuje. Namirenje njihove gladi i žeđi za jednom drugom vrstom svesnosti i svetosti, koja se ipak u neposrednom dodiru, na koncertu voljenog sastava, najbolje može utažiti.


Osetljivo i posvećeno oko moglo je nekoliko inače neuhvatljivih trenutaka registrovati na takvom nastupu. Jer tada se magija događa in vivo i četiri ravnopravna elementa otkrivaju se jasno kao nikada pre. Luna je sastav koji ume da savije i preobrati vreme. Tišminih sedamdeset godina namah gube realnost i objektivitet, Jasmina Mitrušić odjednom postaje ona enigmatična devojka iz Firčijeve i Baletove školske klupe, a Zoran Bulatović razuzdani, energični, neprikosnoveni zvučni arhitekta, izvođač i dirigent koji na sceni svog unutrašnjeg demona pušta da radi ono što najbolje zna. S tim u vezi, Ivan Fece Firči karakteristično je nakrivio glavu slušajući uvod u Intimu, gledajući svog vremešnog prijatelja kako stoji pred mikrofonom i notnim stalkom, i u tom trenutku potpuno se likom preobrazio u onog davnog nesputanog mladića koji je imao snagu i strast divljačnog performera, a osetljivost na duhovnu lepotu i senzore za dobrotu, čoveka koji je iako po svom izboru vazda bio bazičan, zapravo uvek bio neobično suptilan čitač i tumač svojih saveznika u bendu, njihovih potreba, njihovih ména, slabosti i snaga. Tek na koncertu čovek vidi da je Lunin poetsko-muzički hram zapravo živo kosmičko telo, da su Tišmina i Jasminina povremena kolebljivost i nesigurnost nešto što tako prirodno pripada Duhu i Duši, da je Baletova muzička kalkulacija i interpretacija do u detalj odlika jednog izuzetnog Uma, a da je svih ovih godina, upravo Firči bio vrelo i verno, životinjski snažno, neumorno Srce Luninog organizma, koje je pumpalo kao što pumpa njegov bubanj. Srce kao mesto Ljubavi.



Lunin besplatan nastup u Beogradu i Novom Sadu desio se u ime i slavu knjige Ogledala Lune, koju su zajednički potpisali Predrag Popović, Saša Rakezić i Goran Tarlać.
Teško jeste pisati o Luni. Zato su kreatori ove bescene monografije, zrelo i umešno, birajući svoje odsustvo kao najbolju meru autorskog prisustva, dopustili jednom uistinu čudesnom sastavu da sam progovori o sebi u četiri različita glasa. I tako, uz pridruženo reizdanje Nestvarnih stvari, konačno dodali i preko potrebnu svetu knjigu koja je nedostajala da priča o jednoj od srpskih muzičkih pojava s najsnažnijim mitskim potencijalom zaista postane buduće predanje. Muzika je trideset godina bila tu. Knjiga je upravo tu. A na dva njihova koncerta, Ljubav je bukvalno sišla s Neba, ne da vidimo ko je i šta je Luna, nego da u njenom Ogledalu saznamo ko smo to – mi.



Miloš Zubac

понедељак, 03. април 2017.

Šinobusi: Ljubav i dalje diše

Album Nebo od skaja novosadskih Šinobusa bio je najbolji i najzreliji njihov album. Bio je to i ostao. Potom su snimili album zavetnog imena koji je isto to – postao. Sve što ovi daroviti ljudi urade u dogledu zajedničkih stvaralačkih poteza, najbolje je od njih. Svaki put rašire muzičke horizonte i pomere prostore koje su na pređašnjem izdanju posvojili, svaki put upotrebe novu perspektivu, novopronađenu igrivost, svaki put poslažu prepoznatljive sastojke nešto drugačije, a jedan od članova sastava autorski i interpretativno iznenadi i zasvetli. Šinobusi su bend s postojanom međuljudskom alhemijom, verno bratstvo uvezano ljubavlju prema muzici i kreaciji, grupa prijatelja u kojoj je svaki član zaseban i jednako vredan element jedinstvene muzičke formule po kojoj se razlikuju od drugih bendova u Srbiji. Deo njihove privlačnosti jeste u tome što se u muzici oseća ljudskost u svakom odsviranom i otpevanom tonu. Oseća se taj neugasivi naslov novog albuma kao magična vatra koja ih spaja i neprestano nadahnjuje na nove iskorake u nepoznato – ma kako oni bili usamljeni u tom istraživanju kada se uračunaju duh vremena, pravci medijske pažnje, ne samo sadašnji vrednosni parametri srpske kulture, nego i važeći estetski, etički, moralni normativi našeg društva uopšte. Baviti se u nas rokenrolom kako to Šinobusi biraju da čine, jeste arhetipski junački poduhvat i svaki njihov album u protekloj deceniji bio je malo ili nemalo kulturno herojstvo. Svaki je zahtevao kičmu, identitet, karakter, tražio duhovnu vertikalu i mnogo vere u opravdanost odabranog puta i izbore koje na tom putu valja činiti.

„Ljudi u trci za novcem promeniše oblik kostiju” – peva Milan Korać u Pauku tišine, njegovoj tour de force pesmi u katalogu Šinobusa, jednoj s gotovo netipičnom uraganskom snagom i unutrašnjom dramatikom. Briljantan stih kao dijagnoza vremena i zastrašujuć refleks davne Šobićeve opaske o tome kako svako pita „đe je lova”, ali i kao svesna angažovanost benda koji danas prosto mora da pruži odgovarajući društveni komentar ma kako mu to do ovog izdanja bilo daleko i strano. Dabome, ne bi se Šinobusi nikada upustili u dnevnopolitički diskurs, niti bi Milan Korać uradio nešto što bi bilo neprilično njegovom suptilnom pesničkom i ljudskom biću. Ali jesu našli valjan način da ukažu na boljke našeg kolektivnog duha a da ne iznevere svoju prirodu. U tom kontekstu, jedna od Milanovih starih, opsesivnih tema, zasejanih u njegovoj zbirci pesama Do modrih dubina – briga zbog izražene civilizacijske ekološke neodgovornosti – sada je dobila pune plodove i na albumu Šinobusa. Međutim, ono najlepše u ovoj strogo uslovno novoj dimenziji novosadskog sastava jeste to što će oni dati nimalo svetao opis našeg doba, ali će istovremeno pružiti slušaocu čvrstu, pouzdanu ruku i obodriti ga da istraje zajedno s njima. Uvodna pesma na albumu U nevreme bezmalo je programski poziv svakome ko pokušava da opstane i ostane autentično svoj, da ne klone, u glib da ne utone, da ne zaboravi da se i kroz bespuće može zajedno i da treba zajedno. Velika snaga Šinobusa jeste taj dubokoljudski,  prijateljski, saveznički odnos prema slušaocu koji već od prvih stihova na albumu čuje da nikako i nikada nije sam.



Stilski, sastav koji je u svojim apatinsko-novosadskim počecima imao reč „bluz” u nazivu benda, i koji bi se na svakom prethodnom izdanju vešto ogledao u nekom od probranih bluz formata, prvi put ovde nije zabeležio nijedan standardan pevani bluz obrazac. Njihov peti studijski album vrhunski je rokenrol palimpsest s dubokim kantri, folk, džez i progresivnim nanosima, sa odmerenim posvetama američkoj i anglosaksonskoj muzici iz kasnih šezdesetih čiju baštinu ljube i posvećeno istražuju, ali i kasnijim jugoslovenskim majstorima pobrojanih žanrova. Ljubav i dalje diše nije formalno razuđen i raskošan kao Nebo od skaja, ali jeste izuzetno bogat i zvučno dinamičan i skladan, koliko zbog jasne svesti svih članova benda o tome kako to njihove pesme treba da zvuče, toliko i zbog sveprisustva producenta Darka Varge koji je dovoljno dugo sa Šinobusima i koji ih toliko dobro oseća da na nekoj novijoj slici s pet članova ovog benda dovoljno osetljivom oku neće promaći i njegova nevidljiva, šesta aura. A od pet članova – prvi put na jednom albumu Šinobusa svaki daje samostalni autorski doprinos. Prvi put može se čuti retro-šarmerski glas Đorđa Bubnjevića u njegovoj relaksiranoj Crnoj dirci. Predrag Dmitrović potpisuje dve pesme – izvrsne Dečake kao hodajuću džeziranu posvetu Limanu i Grbavici, urbanim krajevima Novog Sada, i vodviljsko-progresivna Genetski modifikovana osećanja u kojima iznova artikuliše besmrtni mit o đavolu i njegovoj ulozi u našim svakodnevnim životima. Zarad dobre mere, Stefan Gile Stefanović daje razigrani instrumental HOP, a Nenad Patković zatvara album Vučedolskom, nežnom reminiscencijom na Vukovar u kojem je proveo godine detinjstva. Milan Korać, između ostalih pesama, u kokreaciji s Nenadom Patkovićem donosi Preko polja, pa u brda, evokativnu drumsku slikovnicu, napisanu u dahu, na jednom od putovanja između Srbije i Slovenije u kojoj su Šinobusi stekli ljubitelje za ceo život.
Na koncu, uza sve nezaboravne trenutke na prethodnim izdanjima, prvi je put da su Šinobusi snimili takvu pesmu, naslovnu, kakva se može svrstati među same vrhove celokupnog južnoslovenskog rokenrola, s rakursom od pola stoleća u retrovizoru, sa životnom interpretacijom Milana Koraća čiji glas ovde prosto porobljava dobrotom, poverenjem koje odaje, suverenošću, a nadasve ljubavlju koja je porodila – pesmu o ljubavi. Biće da se u tom jednom komadu konačno steklo sve – petostruki talenat, decenijski rad, stečeno iskustvo, međuljudska magija, zavet i poruka za sva vremena.


Mnogo je toga novog na novom albumu Šinobusa. Stara je samo njihova ljubav koja i dalje diše. I staro je pitanje kuda i kako dalje. Kada se na ovaj način osvoji jedan stvaralački, životni i profesionalni vrh, a peti album Šinobusa jeste najviša tačka koju su superiorno domašili nakon petnaest godina prašenja i prašinarenja, na tom vrhu može se privremeno ostati a onda se po nepromenljivom zakonu promene – valja kretati ka nekom drugom vrhu. To podrazumeva silazak s prethodno osvojene tačke, to traži volje da se nanovo uspinje ka novom cilju. Šta god da Šinobusi odluče, trebaće im vremena i odmora. Ljubav i dalje diše presudni je trenutak u životu jednog od najvrednijih, najboljih, dirljivo postojanih, odvažnih i poštenih srpskih sastava. Rečima Milana Koraća, solarnog centra Šinobusa oko kojeg se skupiše četiri divne ljudske planete, nadalje „nek bude šta bude”. Sa svojih pet albuma i s više od pet stotina koncerata zadužili su srpsku muziku s početka dvadeset prvog veka. Sada je vreme da se okrenu onome što su u međuvremenu sami sebi ostali dužni.