понедељак, 13. март 2017.

Fragment o Robertu Šumanu

Sredinom devedesetih, kada sam iskoračio iz srednjoškolskog buntanja, počeo sam da učim osnovne akorde na gitari. Prva pesma koju sam napisao imala je tri hvata i jedan refren: 
Poruka je osećaj.
Imam samo osećaj.
Dvadeset godina kasnije, počeo sam taj refren da živim. Sada ga razumem i danas je deo mog svakodnevnog iskustva. Osećaj je moj nepogrešivi navigator. Koristim njegove usluge uvek kada treba da načinim izbor. Mali ili krupan. Sve je jedno. Samu pesmu nisam nikada izveo uživo. Ostala je u prostoru moje dečačke sobe i nikada odatle nije kročila dalje. Ali refren ove pesme danas je svuda gde sam i ja. Živ je koliko i onaj koji oseća.
Sredinom devedesetih sreo sam i svog učitelja. Istina, meni se nikada nije takvim predstavljao i više je voleo da me zove bratom, nego učenikom. Tako je obojici bilo prirodnije i bliže suštini. Ne mogu reći da sam učitelja tražio. Čoveka uvek jesam. Zato sam ga našao. Činio mi se u mnogo čemu kao unapređena, superiorna verzija mene samog. Ne u dogledu neobičnih darova kojima je raspolagao i operisao budući da oni nisu bili u središtu moje pažnje. Njegova razvijena svesna egzistencija, puna dobrota bića i topla izvornost bili su mi bliski.
Ovaj je čovek bio Izvornik.
– Videćeš kako je kada budeš kao ja – govorio mi je ponekad. Nije to bilo bodrenje, niti sam uzimao njegove reči za garantovanu projekciju moje budućnosti. Njegovi brojni klijenti zacelo bi se obradovali da im je tako što rekao. Ja nisam. Osećao sam jedino da se tada javljao s pozicije neizmerive usamljenosti.
Deo njegovog posla bila je saradnja s vojskom. S vremena na vreme, koristili su njegove impresivne parapsihološke talente. Za njih je imao više imena, poput Tolkinovih istarskih čarobnjaka Srednje zemlje. Jedno je bilo kompozitorsko. Robert Šuman.
Kada sam ga prvi put video na vratima njegovog skromnog doma, imao sam jedino onaj osećaj. Kao poruku. A ona je vibrirala – dobro si stigao, prijatelju...dugo se nismo sreli.
Upoznali smo se zato što je nekome bila potrebna njegova pomoć. Došao sam kao pratilac i od podataka sam imao tek broj telefona, adresu i neobično nežnu i pažljivu karakterizaciju mog oca koji ga je znao od lane.
– On je božji čovek…
(2014)