недеља, 24. септембар 2017.

POTREBNO JE DVOJE

Nikada nije bilo pobednika.
I tamni pokrov, što ustavlja
nežnost, prastari je
privid.

Iza ove pustoši, događa se
život.

Hodi.

2002.


субота, 16. септембар 2017.

ISPRUŽENA RUKA

Tri dana ranije, dogodila se reka.
Nepomična, nepokretna. A ipak u toku.
Predstave teških brodova ostale su 
neme. I beše slep onaj što je verovao
u postojanost talasa.

Tri dana ranije, nerodan čovek je znao.
Lepota ispružene ruke. Tek tada,
na kraju puta, od mnogih imena za Ljubav
ostalo je Prihvatanje.

Tri dana ranije, jedno je seme dalo
svoj život. Za jedno stablo, i plodove
mnoge.

Razumeće onaj koji detinjstvo
preživi.

2002.


недеља, 03. септембар 2017.

VIDIM TE

Sa svakim gubitkom pokušavaš
iznova da rešiš jednačinu
konačnosti.
Vidim te, umornog od rešavanja.
I vidim te kako prihvataš
da ne moraš otkrivati
ono što nije skriveno
i da si rešenje jednačine
konačnosti upravo
ti, prijatelju.


среда, 30. август 2017.

ZALUD LI SMO PLODILI ONOLIKO REČI



Zalud li smo plodili onoliko reči,
detinjasto snili pogaslu dobrotu
i prosuli dan
i srebrno plašće vrh otkosa tamnih,
daleki, možda, dodiru što leči.

Zalud li smo plodili onoliko reči,
detinjasto snili pogaslu dobrotu,
da utol smo hteli za nemire sve -
a preširok krug što odgovor krije:
tek, smiraja nigde, nismo se sreli
i nismo pronašli razrešenje zlu.

1999.






















четвртак, 24. август 2017.

PISMO GOSPI

Uskoro će časi
kada ćemo i mi, Gospo,
menjati svoj oblik.

Setite se samo:
       podno Vašeg srca,
zvezdama presvučen,
       prijatelj Vas čeka.

Univerzum čitav
začet je u Vama.

Mislima prekriven,
      željama i strepnjom.

O, zbacite to breme!
      Suviše smo dugo
nepotpuno sjali,
      ljubili i znali,
a smrt sve rastrese.

      Prelazak je blizu.

Čujete li, Gospo,
      kako reka valja
vekovite reči:
      Samo smo mogućnost.

      Samo smo mogućnost.

1999.


недеља, 20. август 2017.

ASTRALNA ČEŽNJA

Pritajena svemu do u niti tanke,
kako namah titraš kroza snove ine,
sebi da si želja i da reči lake
pretačeš u slutnje što se vezu svilne

i da vazda zrevaš diljem te lepote
a od igre tvoje blagost da se slije,
glasom kad u temelj sravniš sve gluhote,
ponad moga sveta što se s tvojim vije

pa i kada jesi preodveć daleko,
čudom li, za usnom, mogu da te doznam
ukusom modrine il' to drugi neko

srebri moje čase. Samo da prepoznam
iskru tvojih ruku i na drugoj strani
gde prebivat' hoću a gde bejah lani.

1999.


петак, 18. август 2017.

VRTLOG

Ovo čudesno pletivo
zajedničkih želja, sanjarija i osećanja,
taj prelepi vrtlog koji se uzdiže
između nas,
neprekidno mora da se
hrani golom blizinom
naših tela.

Kada nas nema u dodiru, kada koža
ne dotiče kožu,
vrtlog nestaje.

I onda neka druga ljubav,
drugo neko dvoje,
podigne čitav novi svet
na njegovim konturama,
kao što se budući hram
uvek izgradi na tlocrtu pređašnjeg.


среда, 09. август 2017.

NAŠE ĆE PESME POSTATI BLAGE

Naše će pesme postati blage.
Beležićemo slova bez napora,
i umetati opšta mesta.

Zapisivaćemo stihove. Po pozivu,
uz blagoslov. Reči, svejedno, ne
pripadaju nama.

Naše će pesme postati nežne.
Nijedna se brazda utisnuti
neće. Detinji obraz nevin je
i svež.

Bez nemira, strepnje
i bola.

2001.




понедељак, 07. август 2017.

ZAPISATI ŽIVOT

Jednom, biće nam dato da se
prisetimo i ovog života. Reči,
koje nismo utiskivali na papir,
sručiće se na nas. I sve što
nismo odživeli, baciće nas
nazad, na tvrdu, gorku zemlju.

Neće to biti prvi put. I ja ću,
na mestu bilo kojem, čeznuti
da se setim tvojih vernih,
blagih ruku.

Zahvalan tebi, za sve.

2001.




субота, 05. август 2017.

ONO ŠTO TE ČEKA

Izmiriti se sa svojim godinama.
Sa svakom ponaosob. Razumeti
slepilo i prevaru čednosti.
Prekrstiti svoje greške. I ljubiti
sve što ne prija. Pa skočiti
u dan, predivan i nov, u
kojem ti ništa obećano
nije.

2001.








четвртак, 27. јул 2017.

PREOBRAŽENJA TUGE



Protiv ove tuge umem ali ne želim.
Ne dajem joj otpor.
Puštam je u moj životni tok,
da se svojevoljno širi i
kao fluid razlije po
rukavcima delte interaktivnih
energetskih pravaca, koju
ljudi zovu dušom.
Moji transformatori rade
jednako, poput srčane
pumpe,
u zamahu bez mirovanja.
Ako preobrazim tugu,
biće dobro po nas.
Ako ona preobrazi mene,
biće opet dobro.
Samo se više nećemo sresti, ljubavi. 


понедељак, 24. јул 2017.

ZAŠTITNA REČ

I ne znaš koliko mi je
u trenu kada sam
ponovo morao da se odmerim
s mojim jedinim strahom,
pomoglo tvoje toplo
i jednostavno
- ne boj se.








среда, 19. јул 2017.

IVICA BEGIN STANKOVIĆ


Prvi put je doputovao u Novi Sad s jeseni 2008. godine. Prethodno smo razmenjivali pisma. Bio je karakteristično lep, majušan čovek hristolikog lica, s dobrotom koju je neštedimice sipao iz svog prepoznatljivog kaputića. Nije negovao zadnje misli, niti je bio sposoban za tako što. Kada sam upoznao njegove roditelje i sestre blizanke, razumeo sam da u takvom okrilju nije ni moglo izaći drugačije. Mnogo poverenja je odavao jer je mnogo poverenja imao. U život i u ljude. Dolazio je iz drugog vremena. Vrgorac je i danas mesto u kojem se kućna vrata ne moraju zaključavati, u kojem data reč još važi, u kojem se deca mogu do noći bezbrižno igrati na ulici.
Tako smo se sreli kada je stigao u Novi Sad i tako smo se rastali u Vrgorcu, kada se četiri godine kasnije odjavljivao iz ovog života.
S mnogo uzajamnog poverenja.  
Kada bih mu slao pisma, govorio mi je da obavezno dodam očevo ime kraj njegovog, kako bi poštar odmah znao koji je Ivica Stanković. Bilo ih je nekoliko u Vrgorcu, čak i u istoj ulici Tina Ujevića, ali je samo jedan bio Begin. Bege je u matične knjige bio upisan kao Slobodan, mada ga tim imenom niko nije zvao.
Ivica je Novi Sad poznavao jedino iz Balaševićevih stihova. Znao je gradske ulice i toponime koje je poput legendarnih mesta još od detinjstva usvajao iz njegovih pesama. Hteo je da ga odvedem u Cvijićevu ulicu, na Salajku, da mu pokažem džez klub koji je držao Balaševićev pijanista i još ponešto.
U gepeku je uvek kao zavičajni dar nosio rakiju od košćele, uz obavezne dečje poklone za moju Milenu.
Govorio je da ona može postati slikar i da će on kupovati njena platna. Zvao ju je mali mišˮ.
Jednom prilikom, Draganina majka zamolila ga je da joj iz Dalmacije, njenog rodnog podneblja, donese oleander. Ivica je stabljiku pazio na putu kao najveću dragocenost i izgledao je veoma rasterećeno kada ju je celu izvadio iz automobila.
Moj dalmatinski drug naročitu naklonost i nežnost gajio je prema devojkama koje su lepotom i talentom činile ozračje Prkosa Drumskog. Čudio se kako ih nalazim ili kako one to pronađu mene. Poštovao ih je kao cele ličnosti i divio se njihovoj privlačnosti.
Kada smo jednom zgodom razgovarali u Zagrebu, pitao sam ga kakvu ženu on zapravo traži. Da li onu koja će ga dočekivati kod kuće na povratku s njegovih tuluma i putešestvija po regionu...
Setno mi je odvratio da traži onu srodnu dušu koja će s njim podeliti te tulume i putovanja, s kojom će sve moći da radi skupa.
Nije želeo sidro za svoju brodicu, nego saputnicu s kojom će moći u veće daljine i dubine.
Ivica Stanković bio je peti čovek Olovnog Plesa. Ova četvorica ni oko čega nisu mogla da se dogovore. Nikada nisam video kvartet takvih prijatelja, koji se pomalo van svake pameti vole, a koji nikako ne umeju da se smeste pod istu kapu. Imali su nepresušnog talenta i izvrsnih pesama u preobilju, više nego ma koji sastav u Hrvatskoj, ali nisu umeli da odluče hoće li da budu prepoznatljiv rokenrol bend ili lokalna andergraund pojava. Opet, imali su jednog Ivicu da lomi preko kolena. Mali čovek odlučio bi umesto njih, dogovorio bi koncert, strpao momke u kola i pošao s njima.
Za Olovni Ples bio je spreman da potegne i preko svojih mogućnosti.
Ivica Stanković održavao je svake godine muzički festival na svom dobru u Kotezima. Muzika je bila njegova hrana. Sanjao je o džez festivalu koji će napraviti. Imao je istetoviranog saksofonistu na desnoj podlaktici, a u Sijetlu, prijatelja s džez klubom u vlasništvu. Naoko slučajno, stekao ga je u Dubrovniku. Ben Dogerti pokušavao je kao izgubljeni turista da pronađe Stradun, kada ga je spazio Ivica, tada dubrovački student. Uzeo ga je u kola, pokazao mu stari grad, odveo ga potom u Vrgorac, i ostavio ga svojim roditeljima koji nisu govorili ni reč engleskog. Međutim, umeli su Ben Dogerti i Stankovići zajedno da ćute sasvim prijatno i prirodno. Amerikanac je ostao tamo više od mesec dana. Kasnije se rado vraćao u Vrgorac ili je krstario sa Ivicom po balkanskim zemljama.  
Kada bi se zatekao na nekom koncertu, Ivica je kasno u noć umeo da me pozove na mobilni telefon ne bi li me uključio i podelio sa mnom svoj doživljaj. Pogotovo ako bi to bio zagrebački nastup Olovnog Plesa.
Njegovi česti pozivi i njegovo lekovito prisustvo jesu one malobrojne stvari koje mi danas nedostaju u životu.
Njegovo duboko i verno prijateljstvo jedan od razloga zbog kojih se istom ovom životu radujem i divim kao čudesnom delu kosmičke ljubavi.
Rastom najmanji prijatelj koga sam ikada stekao, pa tako brzo izgubio, Ivica Begin Stanković bio je onaj s najvećim i najboljim srcem.
Okean u orahovoj ljusci.

(Rezervna kultura, 2015)



уторак, 11. јул 2017.

TREZAN I REZAK

Ovaj je dan trezan
poput naknadnog roditeljskog
izvinjenja detetu.

I rezak
poput unutrašnjeg glasa
koji me je jednom izveo
iz zamračene sobe mladanja.


уторак, 04. јул 2017.

BLUES FOR RORY


Privezane barke podno kišnog svoda
sećaju na snove natopljene tugom
tihujem na doku bez posade
broda
galebove motrim u preletu dugom

Poput  katedrale koja teško sanja
ćutim nemir sveta u damaru pesme
ceo sam od pene i rasutog
granja
ali vodu ovu razdvojiti ne smem

Milja je milion ostalo za jedrom
samo da se jednom
rodnom kraju vratim
i račune stare svojim zdravljem
platim

Milja je milion ostalo za jedrom 


четвртак, 29. јун 2017.

NOVI TELAL

U mladosti piši pesme o smrti
da objaviš čega nema.
U zrelosti piši pesme o ljubavi
da objaviš čega ima.
Čega nema, u tebi nema.
Čega ima, u tebi ima.
Razglasi svima.