понедељак, 20. новембар 2017.

Davor Matošević: Žetva



Kada je 1958. godine Duško Trifunović stigao u bosanskohercegovačku i jugoslovensku književnost sa svojim Zlatnim kuršumom, kao tajanstveni zanatlija od svega dvadeset pet linearnih ovozemaljskih godina i bar dva i po milenijuma iskustva i pameti, videlo se da je o nekom pesničkom i ljudskom čudu reč i da taj mladić ima breme naročitog višeg poslanstva koje neobično lako nosi i navešćuje:
Ja mislim da sam ipak došao na vreme
došao da vas zavolim
da se natpevavamo
da me zavolite
pa da vam na kraju za to poklonim tamburicuˮ

Takođe, znatno docnije, bilo je jasno da se takav nesvakidašnji pesnik može javiti samo u Bosni, zemlji divnoj ali duboko prožetoj mržnjom i strahom, gde po rečima Andrićevog tragičnog junaka, lekara i emigranta Maksa Levenfelda, „u noći svaka bogomolja, pravoslavna, katolička i muslimanska izbija neko svoje doba, a ko zna koliko pritom otkucava kod Jevrejaˮ.
Nije neobično što se u istim ovim koordinatama, bezmalo stoleće posle Maksa Levenfelda, čoveka koji je od zla pokušao da pobegne, pa je jedino u smrti našao izlaz, između nešto-iznad-zemaljskog pesničkog poslanja i sasvim zemaljskog i podzemaljskog toka međuljudske mržnje koja se iz umnoženog straha i kolektivne nesigurnosti rađa i večno preporađa, javio opet jedan naročit mladić sa svojom pesmom kao odbranom i lekom posle celih decenija koje su Bosnu nanovo vratile u ono tegobno vreme čijem su dekodiranju Andrić i Selimović posvetili živote. Davor Matošević, tihi čovek iz Tuzle, onaj koga bi duhovno pismeni ljudi nazvali starom dušom, došao je poput Trifunovića u neko ranije zakazano vreme da ljude zavoli i da ga ljudi zavole, da se natpevava i da im ostavi poklon. Stigao je s naramkom svojih pažljivo i strpljivo odgajanih pesama koje je sabrao i ponudio na albumu žetvenog imena i posve nezamagljene simbolike. Same pesme je dugo pripremao, kao i pesnika i čoveka u sebi, kaleći se višegodišnjim privremenim radom u Avganistanu, s pogledom koji iz Kandahara seže do pakistanskog Pešavara, dovoljno daleko da se zavičaj drugačije i jasnije sagleda, a dovoljno blizu da se u isti zavičaj sudbinski vrati i ponudi mu sebe izmenjenog. „Kanjoni su prazni, postaću rijeka i preći preko graniceˮ, peva Matošević u Pešavaru, pesmi odmereno veličanstvenoj, jer sve je odmereno u Davora, pa i veličanstvenost koja može da obuhvati prostor između pustinjskog i kosmičkog.
Devet Matoševićevih pesama, imajući u vidu u kakvo se vreme i u kakvoj zemlji on javlja, sadrže vrednost univerzalnog melema, a umetnika prirodno smeštaju među red onih vidara koji razboljenu dušu umeju da dotaknu i zaleče golim glasom, stihom i muzikom. Mekota, toplina i supstanca njegovog pevanja nisu  drugo do karakteristike terapijske vokalne frekvencije, svetlonosne poruke kojima svoje stihove majstorski prošiva nisu drugo do blagi ali postojani korektivi i smernice kako da se izgubljeni ili posrnuli čovek sebi vrati, a izbor muzičkih motiva nije drugo do niska prelepih melodijskih i harmonijskih refleksa na jedno ranije doba koje su ljudi umnogome smatrali boljim. Tu danak jedino može da se plati neizbežnoj nostalgiji koju ovakva muzika može da izazove, a nostalgija ume da bude rđav sastojak ukoliko ozrači i obremeni celinu nečijeg dela. Davor je zato bio više nego pažljiv u aranžiranju pesama Žetve i pronašao je srećno saglasje između asocijativnog i inovativnog, odavno prepoznatljivog i još nespoznatljivog. 



Postoji u Matoševićevim stihovima jedna dubina venčana s vedrinom, tuga nikada nerazdvojena od radosti, zemaljsko združeno s vanzemaljskim, prihvaćeno čovečje i željeno natčovečje, češće mirnost poput bonace i ređe nesmirenost poput unutrašnje bure – sve to u jedinstvu njegove ličnosti i punoći njegove pesme. Posredi je dvostruka perspektiva, uobičajena za mitsko mišljenje i mitske situacije, a toliko karakteristična za bosansku zemlju. Pored one četiri konfesije s različitim otkucajima sata, koje Andrić pominje u priči o Levenfeldu, ima u Bosni i Hercegovini jedna zasebna enigmatična tradicija sačuvana u pamćenju srednjovekovnih stećaka, koja može a ne mora pripadati starijoj bosanskoj veri čija simbolika i uklesane poruke traju stolećima. Matošević neskriveno crpi nadahnuće iz ove izvorne baštine, a njegovi svevremeni nauci o poslednjem koji će biti prvi, o najmanjem koji će biti najveći, što ih je zajedničko znanje pripisalo Hristu iako su se izgovarali i pre Spasiteljevih dana, kao i Davorova celokupna pojava podobna kakvom sufi mistiku koji bezobalnom ljubavlju rešava jednačinu Svevišnjeg, samo doprinose višeslojnosti njegovog stvaralačkog i ljudskog identiteta i značaju njegovih pesama, sada i ovde, pogotovo za zemlje nekadašnje Jugoslavije kojoj je Bosna bila poput srca, na kraju teško ranjenog, gde ni kiša u protekla tri desetleća nije mogla pomoći oku da sakrije rijekuˮ.
Davorova odluka da se u Bosnu vrati, da nakon muzičkog prvenca na engleskom jeziku zapeva na maternjem, da se ljudima objavi, makar izašao „hrabar među ludeˮ i da svakome jednako ponudi ono najbolje što ima u svom ličnom trezoru duhovnog bogatstva, gest je čoveka koji zna da se „od sebe ne ideˮ. On u ribarske mreže možda neće uhvatiti onoliko duša koliko je umeo jedan Miladin Šobić, kome je Matošević po kardijalnoj otvorenosti izuzetno blizak, ali ne poradi manjka talenta, nego zbog deficita senzibilnosti savremenog sveta u kojem se javlja kao kantautor.
Druga su vremena no što su bila, ali svako vreme svoje blagoslove ima. Devet takvih blagoslova nalazi se na albumu Žetva. I jedan od njih javlja se utešno a nepovredivo, za sve one klonule, umorne i nesrećne u kojima ova zemlja nikada nije oskudevala:
„Sve će biti u reduˮ.





среда, 01. новембар 2017.

ČEMU PRIDAJEŠ PAŽNJU



Čemu pridaješ pažnju,
jednaku pažnju ti vrati.
Tvoja boljka i
dobrobit
istog su porekla.
Dajem ti vodilju važnu,
možeš da je pratiš.
Trbuh je sveta
sit
svega što nisi izrekla.


среда, 11. октобар 2017.

TELEFONSKI BROJ

U mom nedavnom snu, otac ima
jedan broj
na koji može da pozove Miroslava
Antića.
On se odaziva na poziv u predratnom
Mostaru, u hotelu "Ruža" kroz koji
promiče mali potok.
Iako je i u tom snu odavno mrtav,
Antić se na ovaj broj uvek javlja.
Otac ga ponekad zove i priča s njim.
Miroslav bi stalno nekud da krene,
a moj stari mu uz osmeh govori -
sedi tu, gde ćeš tako pijan.
Kažem ocu: ostavi mi taj broj, kada
umreš da mogu ponekad pozvati 
Antića. Da ne bude usamljen.
Stari blago odgovara - hoću.

субота, 30. септембар 2017.

Miloš Zubac: Novi Odmetnik je Kulturni Heroj

Pesnik, kantautor i muzičar Miloš Zubac, osnivač festivala regionalne autorske muzike POEZIKA jedinstvena je umetnička pojava, ne samo u relacijama srpskog kulturnog konteksta, nego i u čitavom regionu. Objavio je više pesničkih zbirki, desetak muzičkih albuma, član je regionalnog muzičkog kolektiva Novi Odmetnici i vodi muzičku grupu Prkos Drumski. Jedan je od pokretača sajta za digitalnu humanistiku Kulturni Heroj. Prvi je dobitnik nagrade Strune od svetla, za poseban doprinos afirmaciji pesničke reči u rok i bluz muzici.
  • Miloš Zubac je sin velikog srpskog pesnika Pere Zupca. Ovo su ga sigurno mnogi pitali, ali verovatno nije jednostavno nedvosmisleno odgovoriti da li je odrastati, živeti i stvarati sa takvim pedigreom prednost ili teret i obaveza?
Može da postane prilično breme ako se odlučite na isti stvaralački put. Mnoga deca roditelja koji su ostvarili svoju sudbinu kao ogromne stvaralačke ličnosti prirodno ostaju osenčena, jer takvi roditelji imaju zamašnu krošnju. Duško Trifunović kao mlad čovek zapisao je kako je samoostvarenje moguće kada se otac i sin srećno mimoiđu na uskom brvnu bitisanja. To je već odavno opšte mesto psihoanalize. Međutim, postoje primeri kada se roditelj i dete jednako uspešno ostvare u umetnosti – Tim i Džef Bakli u istom svetu muzike, ili Arsenije i Andrej Tarkovski, ali u različitim oblicima stvaralaštva. Ja sam odabrao pesnički poziv poput mog oca, ali sam ga proširio muzičkim kanalom. I imao taj blagoslov da se ostvarim onako kako sam želeo. Pero je pesnički kontinent, jedan od poslednjih od svoje vrste u ovom uzbudljivom, nesmirenom južnoslovenskom svetu. Novih kontinenata neće još dugo biti, jer u njihovom kreiranju veliku ulogu igraju duh vremena i podneblja. Poezija se više ne naseljava u autentične velike ličnosti, jer takve ličnosti ne mogu se javiti u vremenu bezbrojnih i bezbojnih sićušnih informacija kojima svakodnevno pridajemo pažnju. S Perom se ne da porediti, niti se može domašiti ono što je on u svom životu postigao. Ja sam dohvatio nešto drugo: da je moj dobri otac nekim čudesnim vremenskim preokretom mogao da čita poeziju svog sina, recimo upravo kao gimnazijalac na hercegovačkom Širokom Brijegu, da sam ja tada bio stariji od njega, ta poezija bi njega mladog formirala. Ta bi poezija učestvovala u pravljenju budućeg pesničkog kontinenta. To pouzdano znam, jer moj otac neobično voli poeziju koju pišem. Ne kao roditelj dobrom pesniku, nego kao ljubitelj dobrog pesništva.
POEZIJA
  • Objavio si do sada pet pesničkih zbirki: Vilindar (2001), Poezika (2003), Flor Y Canto (2008), Sigurnost vatre (2013), Kralj na kiši (2017). Paralelno, sve vreme baviš se i muzičkim stvaralaštvom – pišeš muziku i tekstove za svoje pesme. Poetika tvoje poezije objavljene u knjigama i otpevanih tekstova jeste srodna, jasno je da je izašla iz iste pesničke radionice. Da li kada pišeš svesno praviš razliku između ove dve vrste tekstova, ili se one same na kraju razvrstaju i postroje u svoj vod?
Uvek bi poezija prethodila muzici i nikada je zapravo nisam pisao za muziku. Dakle, nisam beležio stihove s namerom da ih kasnije muzički uobličim. Međutim, kada bih objavio neku pesničku zbirku, spontano bih odabrao pesme kojima može da se pruži jedan ceo život više – onaj muzički. Pojedine pesme u užem smislu dobijale su tako sasvim novu egzistenciju. S druge strane, nisam uzimao one pesme koje su možda bile i ostale najbolje kao klasična poezija na hartiji, jer one imaju svoju nepovredivu unutrašnju muziku. Njima moguće harmonijske i melodijske ekstenzije ne bi donele ništa dobro. Birao sam pesme čijom se imanentnom muzikom može pozitivno manipulisati, kojima neću ništa oduzeti ako ih združim s nekim muzičkim formatom. Recimo, u mojoj poslednjoj zbirci Kralj na kiši postoje četiri pesme – Preobraženja tuge, Vrtlog, Kralj na kiši i Oktobarsko viđenje. Njih samo možeš povrediti i oslabiti muzikom. Nisam ih zato dirao. A iz iste te knjige nedavno sam komponovao dvadeset drugih pesama. Gledam da poštujem biće pesme, da ga osetim, da valjano odmerim da li je mojim stihovima uopšte potrebno muzičko odelo. Uvek se čuje kada poezija organski sraste s muzikom ili kada se s mukom drži u nekom prisilnom hibridnom skladu. To je poput bračnih zajednica koje ljudi prave.

  • U današnje vreme pisati poeziju znači svesno se osloboditi diktata utilitarnosti savremenog doba. Čitaocima tvoje poezije jasno je da ona nije pisana s namerom i ciljem, nego kao potreba unutrašnjeg bića da izađe na svetlost dana. Da li grešim?
Nimalo. Moja poezija nije sračunata. A jeste potreba jednog bića da se multiplikuje u bića svih pesama koje ću izneti, da se ogleda u tim pesmama, da biće komunicira sa sobom, ali u pluralitetu koji nastaje kada se Jedno koje nam je svima zajedničko umnoži putem umetnosti u mnoge verzije te jednosti. Otuda je stvaranje božanstveno. Čak i danas kada nam se čini kako ništa više božanstveno nije.
PRKOS DRUMSKI
Neofolk-bluz-rok družinu Prkos Drumski osnovao si 2000. godine. Sastav je dobio ime po drumskom cvetu. Objavili ste do sada sedam muzičkih albuma: Slika (2004), Vreme ispred nas (2007), Jesenje lišće (2010), Svetlost i pustota (2013), Alhemija (2013), Nemir sveta (2014), Mi smo se već sreli (2015). Takođe, s Milanom Koraćem snimio si zajednički album Spektakl (2014), a s Nevjernim Tomom Male pesme za Draganu (2016).
  • Šta je po tebi specifična odlika Prkosa Drumskog? Šta je Prkos dao tebi a šta ti njemu?
Taj je sastav neobična ljubavna priča. Mnogo smo toga uradili i sagradili zajedno. Nismo često svirali koncerte, ali jesmo zauzvrat ostavili albume od kojih nekoliko najboljih pripada svevremenosti. Bili bi jednako dobri pre pedeset godina, a biće i za pedeset. Ne duguju ništa duhu vremena, pa kad se taj duh neumitno promeni i preobrazi, oni će ostati neizmenjeni. To je najveći naš doprinos ovom razdoblju, uz ljubav koju smo jedni za druge sačuvali. U vremenu uraditi nešto van vremena. Specifičnost je svakako bio zakon koji sam uspostavio – da to mora biti saradnja muškog i ženskog potencijala, ne samo u pogledu podele vodećih glasova, nego i u samom autorskom pristupu. Tako sam godinama mogao da radim sa izuzetnim autorkama. I danas su mi, posle svega, najdraže one pesme koje su napisale Sonja Šešlija, Isidora Milivojević i Nevena Stefanović. Njima su zacelo najmilije moje.
Prkos Drumski je meni dao prva temeljna muzička iskustva i prostor da se bavim nemogućim stvarima pošto voditi dugo tako složen muško-ženski sastav zapravo nije moguće. Ja sam Prkosu Drumskom dao pristanak da se bavim nemogućim stvarima. Jer samo nemoguće uvek me je privlačilo. Nedavno je Sonja komentarisala jednu našu zajedničku fotografiju rečima: divno, gotovo nadrealno sećanje. I ne znajući, ona nas je definisala u sadašnjem trenutku.

NOVI ODMETNICI
  • Ko su Novi Odmetnici? Da li je danas moguća regionalna saradnja na Balkanu?
Novi Odmetnici su jedinstvena porodica umetnika, pesnika, muzičara i performera, dubokoosetljivih i dalekomislećih ljudi različitih konfesija, nacionalnosti, svih odreda s velikim talentom i potrebom da se stvarnost koju delimo učini boljom. Zajedničkim nastupima, drugovanjem, stalnim pomeranjem granica, stvorili smo ceo paralelni univerzum u kojem volimo i danas da se sretnemo. Neke tačke tog univerzuma jesu postojeći gradovi – Vrgorac i Zagreb u Hrvatskoj, kao i Novi Sad u Srbiji. Ima dabome i imaginarnih gradova i utočišta. Prkos Drumski jeste bio važan deo tog umrežavanja. Druga imena su Olovni Ples, Ivan Škrabe, Nina Romić, Nevjerni Tomo, Čopor, Katarina Juvančič i Dejan Lapanja, Milan Korać i (Izmenavremena). Na kraju, Davor Matošević. I Ivica Stanković koji je uradio najviše da se još jednom desi Ujevićevo pobratimstvo lica u svemiru. Njemu svi dugujemo mnogo, jer smo se nemerljivo svi obogatili poznanstvima i prijateljstvom. Regionalna saradnja na Balkanu uvek je moguća dok ima ljudi koji su spremni da se prepoznaju i krenu jedni drugima u susret. Mi jesmo bili spremni.
POEZIKA
POEZIKA je festival autorske muzike, koji se organizuje u Kulturnom centru Novog Sada i prvi je takve vrste u regionu. Okrenut je prvenstveno kantautorima, autentičnim muzičkim i pesničkim ličnostima, ali i bendovima kojima tekstovi nisu manje važni od muzike. Pored koncerata, važan deo festivala čine i radionice, književna predstavljanja, projekcije muzičkih dokumentarnih filmova i izložbe fotografija, ali takođe i konkurs za mlade talente.
Možda bi se moglo reći da je to još jedan festival u moru novosadskih festivala, ali nije tako. Poezika je proizašla iz potrebe da se popuni jedna praznina – da bude prostor na kom se učini vidljivom čitava jedna komercijalnom oku nevidljiva muzička scena. Festival savršenog spoja muzike i poezije – i njihove nerazdvojivosti.

  • Pričaj nam o Poezici…

Priča o festivalu nadovezuje se na postojanje Novih Odmetnika. Hteo sam da im napravim jedan zajednički koncert u Novom Sadu. Bilo je tih koncerata i ranije, ali ispod radara, bez institucionalne podrške i nikada nisu mogli svi moji prijatelji da doputuju. Ovog puta smo dobili pomoć novosadskog kulturnog centra i 2013. godine napravili izuzetan dvodnevni susret. Tako je nastao festival. Dobio je ime po mojoj drugoj pesničkoj knjizi. Potom je festival nastavio da traje, sve do ove godine. Budućnost mu je svake godine upitna, iako je on već ostvario svoju vodilju ideju, povezao je mnoge ljude u proteklih pet godina i otkrio nepoznate kantautore i kantautorke. Koliko će i kako trajati, zavisi od iste one institucionalne podrške s početka. Tačnije, koliko će sam festival biti važan Novom Sadu, Vojvodini i Srbiji. Koliko je važan nama koji ga svaki put kreiramo iznova – pokazali smo načinom na koji smo se trudili da ga održimo i razvijemo u regionalno prepoznatljiv fenomen koji se sve više u javnosti prepoznaje kao mali festival velikih čuda.
NAUČNI RAD
Miloš Zubac ni u svom naučnom radu nije daleko pobegao od sebe kao pesnika i muzičara Naime, njegova doktorska disertacija je posvećena poetici Duška Trifunovića, jednog od najznačajnijih pesnika i tekstopisaca regiona.
  • Mnoge niti i tajne veze te vezuju za velikog Duška Trifunovića, zar ne?
Duško Trifunović je meni praktično bio deo porodice, jednako kao i Miroslav Antić. To su Perina dva nerođena a u životu stečena pesnička brata, te mora biti da su mom bratu Vladimiru i meni oni bili nerođeni a u životu stečeni stričevi. Prijaviti i odbraniti disertaciju posvećenu toliko estradizovanom pesniku bio je nemali poduhvat na samoj ivici akademskog hazarda. Baš poradi Duškove popularnosti i čuvenja njegovih primenjenih pesama koje su postale gotovo narodna svojina. Moji profesori bili su sumnjičavi, a neki su bili gotovo uvređeni idejom da se pod novosadskim univerzitetskim krovom disertacija brani o čoveku čije je pesme stotine hiljada ljudi naizust znalo i zaneto pevalo na nebrojenim zabavnim muzičkim manifestacijama. S druge strane, mene je najmanje zanimao taj Trifunovićev angažman po kojem je stekao slavu Sirana de Beržeraka jugoslovenske zabavne muzike. Bavio sam se više onim što je bio pre nego što je uzeo da opismenjuje estradu. I onim što je bio posle, kada je živeo kao čovek s dve tuđine a bez ijedne otadžbine. Napisao sam na kraju knjigu koja posve liči na njega. I otkriva mnogo toga o majstoru a da nijednu majstoriju njegovu ne povredi.
KULTURNI HEROJ
Jedan si od pokretača sajta za digitalnu humanistiku Kulturni Heroj. U domišljatom nazivu naizgled nove naučne discipline izražava se nešto važno – u društvu dominirajućih savremenih tehnologija, humanističke nauke kao da treba da pronađu svoje novo mesto.
  • Da li je teško biti kulturni heroj danas?
Dok sam bio student književnosti, često sam razmišljao o onom Helderlinovom vapaju – čemu pesnici u oskudno vreme. Biće da je i onda bilo teško postići smisleno kulturno herojstvo a kamoli danas. S prijateljima sam pokrenuo sajt koji pominješ upravo da bismo skrenuli pažnju na nešto što se u našem obezličenom vremenu izgubilo – snagu i veličinu nečije ličnosti. Danas je sve depersonalizovano do te mere da ti više nigde ne nalaziš istinski razvijenu živu ličnost s magnetizmom koji joj pripada. Sve je u projektima, u pravnim licima, u korporativnim pristupima, u simulacijama, u izbegavanju lične odgovornosti i sticanju materijalne koristi – nigde novog živog čoveka sa imenom i prezimenom koji može da izmeni tvoj svet svojim prisustvom i umetničkim delanjem. Koji može da probudi i nadahne. Da bi neko bio ma kakav heroj, pa i onaj kulturni, mora da živi u vremenu koje ljubi i prepoznaje herojstvo. Inače biva obesmišljen i poražen i pre nego što je stigao da se razvije. Mi smo se malo zaglavili u trenutku u kojem se pažnja dosledno – ne poklanja junaštvu.

REZERVNA KULTURA
U Zavodu za kulturu Vojvodine prošle godine objavio si interesantnu knjigu Rezervna kultura. Reč je o dokumentarnoj muzičkoj hronici posvećenoj preminulom prijatelju Ivici Stankoviću, ali rekla bih i svim ostalim posebnim i dragocenim pripadnicima alternativne muzičke scene iz Srbije, Slovenije i Hrvatske. Svoju si kulturu nazvao rezervnom i izrazio time položaj u kom se vrhunski umetnici nalaze u savremenom društvu jeftine zabave i još jeftinijih osećanja. Iako je reč o hronici, knjiga se može čitati i kao roman.
  • Da li to sazrevajući Miloš Zubac kreće putem obimnijih književnih žanrova?
Mene je samog ta hronika iznenadila. Naslovnu formulu sam pozajmio od mog pobratima Vasilija Milnovića, koji ju je koristio uvek kada bismo on i ja poneseno razgovarali o Rastku Petroviću ili Stanislavu Vinaveru. Nedavno je jedan čovek komentarisao naslov odličnom dosetkom da rezerve često rešavaju mečeve. Nisam inače razmišljao o ogledanju u većim proznim žanrovima. Video sam sebe dominantno kao pesnika i muzičara. Ponekad kao književnog, muzičkog i likovnog tumača i esejistu. Rezervna kultura se prosto otkinula, kako to obično biva s knjigama sudbinski važnim za njihovog autora i njegovu generaciju. Kao što kažeš, ona jeste svojevrsni roman. Knjiga o ljubavi i knjiga o gubitku. Napisao sam je i kao interaktivni džuboks nepoznatih pesama i albuma. A montirao sam je kao nelinerarni dokumentarni film. Iskustvo stvaranja takve knjige učinilo me je boljim, sveukupnijim ljudskim bićem, možda pre nego boljim piscem.
  • I za kraj, pošto sam ja prevodilac a ti pesnik i kantautor, a jezik je naš alat i naše oruđe, i vrlo dobro znamo da se ono iskonsko i najdublje može izraziti samo na svom maternjem, urođenom, najintimnijem jeziku mene zanima da li bi umeo da otpevaš svoje pesme i u prevodu, recimo, na slovački?
Umeo bih, uz malo vežbe. Volim slovački jezik i dosta ga dobro razumem. Radim svakodnevno s govornicima tog jezika. Kada sam putovao kroz Slovačku, u više navrata, slušali bismo u kolima lokalne radio stanice. Čuo sam tada izuzetne folk-rok pesme na slovačkom. Sad, da li bih ja dovoljno ubedljiv bio sebi i drugome na nematernjem jeziku, to ne znam. Ali znam da bi tvoja prevodilačka ruka bila baš ono što mojoj pesmi godi i treba ako se ona ima prevesti na slovački jezik.
Za PARS ARTEM časopis razgovarala i na slovački prevela Zdenka Valent Belić












недеља, 24. септембар 2017.

POTREBNO JE DVOJE

Nikada nije bilo pobednika.
I tamni pokrov, što ustavlja
nežnost, prastari je
privid.

Iza ove pustoši, događa se
život.

Hodi.

2002.


субота, 16. септембар 2017.

ISPRUŽENA RUKA

Tri dana ranije, dogodila se reka.
Nepomična, nepokretna. A ipak u toku.
Predstave teških brodova ostale su 
neme. I beše slep onaj što je verovao
u postojanost talasa.

Tri dana ranije, nerodan čovek je znao.
Lepota ispružene ruke. Tek tada,
na kraju puta, od mnogih imena za Ljubav
ostalo je Prihvatanje.

Tri dana ranije, jedno je seme dalo
svoj život. Za jedno stablo, i plodove
mnoge.

Razumeće onaj koji detinjstvo
preživi.

2002.


недеља, 03. септембар 2017.

VIDIM TE

Sa svakim gubitkom pokušavaš
iznova da rešiš jednačinu
konačnosti.
Vidim te, umornog od rešavanja.
I vidim te kako prihvataš
da ne moraš otkrivati
ono što nije skriveno
i da si rešenje jednačine
konačnosti upravo
ti, prijatelju.


среда, 30. август 2017.

ZALUD LI SMO PLODILI ONOLIKO REČI



Zalud li smo plodili onoliko reči,
detinjasto snili pogaslu dobrotu
i prosuli dan
i srebrno plašće vrh otkosa tamnih,
daleki, možda, dodiru što leči.

Zalud li smo plodili onoliko reči,
detinjasto snili pogaslu dobrotu,
da utol smo hteli za nemire sve -
a preširok krug što odgovor krije:
tek, smiraja nigde, nismo se sreli
i nismo pronašli razrešenje zlu.

1999.