понедељак, 24. јул 2017.

ZAŠTITNA REČ

I ne znaš koliko mi je
u trenu kada sam
ponovo morao da se odmerim
s mojim jedinim strahom,
pomoglo tvoje toplo
i jednostavno
- ne boj se.








среда, 19. јул 2017.

IVICA BEGIN STANKOVIĆ


Prvi put je doputovao u Novi Sad s jeseni 2008. godine. Prethodno smo razmenjivali pisma. Bio je karakteristično lep, majušan čovek hristolikog lica, s dobrotom koju je neštedimice sipao iz svog prepoznatljivog kaputića. Nije negovao zadnje misli, niti je bio sposoban za tako što. Kada sam upoznao njegove roditelje i sestre blizanke, razumeo sam da u takvom okrilju nije ni moglo izaći drugačije. Mnogo poverenja je odavao jer je mnogo poverenja imao. U život i u ljude. Dolazio je iz drugog vremena. Vrgorac je i danas mesto u kojem se kućna vrata ne moraju zaključavati, u kojem data reč još važi, u kojem se deca mogu do noći bezbrižno igrati na ulici.
Tako smo se sreli kada je stigao u Novi Sad i tako smo se rastali u Vrgorcu, kada se četiri godine kasnije odjavljivao iz ovog života.
S mnogo uzajamnog poverenja.  
Kada bih mu slao pisma, govorio mi je da obavezno dodam očevo ime kraj njegovog, kako bi poštar odmah znao koji je Ivica Stanković. Bilo ih je nekoliko u Vrgorcu, čak i u istoj ulici Tina Ujevića, ali je samo jedan bio Begin. Bege je u matične knjige bio upisan kao Slobodan, mada ga tim imenom niko nije zvao.
Ivica je Novi Sad poznavao jedino iz Balaševićevih stihova. Znao je gradske ulice i toponime koje je poput legendarnih mesta još od detinjstva usvajao iz njegovih pesama. Hteo je da ga odvedem u Cvijićevu ulicu, na Salajku, da mu pokažem džez klub koji je držao Balaševićev pijanista i još ponešto.
U gepeku je uvek kao zavičajni dar nosio rakiju od košćele, uz obavezne dečje poklone za moju Milenu.
Govorio je da ona može postati slikar i da će on kupovati njena platna. Zvao ju je mali mišˮ.
Jednom prilikom, Draganina majka zamolila ga je da joj iz Dalmacije, njenog rodnog podneblja, donese oleander. Ivica je stabljiku pazio na putu kao najveću dragocenost i izgledao je veoma rasterećeno kada ju je celu izvadio iz automobila.
Moj dalmatinski drug naročitu naklonost i nežnost gajio je prema devojkama koje su lepotom i talentom činile ozračje Prkosa Drumskog. Čudio se kako ih nalazim ili kako one to pronađu mene. Poštovao ih je kao cele ličnosti i divio se njihovoj privlačnosti.
Kada smo jednom zgodom razgovarali u Zagrebu, pitao sam ga kakvu ženu on zapravo traži. Da li onu koja će ga dočekivati kod kuće na povratku s njegovih tuluma i putešestvija po regionu...
Setno mi je odvratio da traži onu srodnu dušu koja će s njim podeliti te tulume i putovanja, s kojom će sve moći da radi skupa.
Nije želeo sidro za svoju brodicu, nego saputnicu s kojom će moći u veće daljine i dubine.
Ivica Stanković bio je peti čovek Olovnog Plesa. Ova četvorica ni oko čega nisu mogla da se dogovore. Nikada nisam video kvartet takvih prijatelja, koji se pomalo van svake pameti vole, a koji nikako ne umeju da se smeste pod istu kapu. Imali su nepresušnog talenta i izvrsnih pesama u preobilju, više nego ma koji sastav u Hrvatskoj, ali nisu umeli da odluče hoće li da budu prepoznatljiv rokenrol bend ili lokalna andergraund pojava. Opet, imali su jednog Ivicu da lomi preko kolena. Mali čovek odlučio bi umesto njih, dogovorio bi koncert, strpao momke u kola i pošao s njima.
Za Olovni Ples bio je spreman da potegne i preko svojih mogućnosti.
Ivica Stanković održavao je svake godine muzički festival na svom dobru u Kotezima. Muzika je bila njegova hrana. Sanjao je o džez festivalu koji će napraviti. Imao je istetoviranog saksofonistu na desnoj podlaktici, a u Sijetlu, prijatelja s džez klubom u vlasništvu. Naoko slučajno, stekao ga je u Dubrovniku. Ben Dogerti pokušavao je kao izgubljeni turista da pronađe Stradun, kada ga je spazio Ivica, tada dubrovački student. Uzeo ga je u kola, pokazao mu stari grad, odveo ga potom u Vrgorac, i ostavio ga svojim roditeljima koji nisu govorili ni reč engleskog. Međutim, umeli su Ben Dogerti i Stankovići zajedno da ćute sasvim prijatno i prirodno. Amerikanac je ostao tamo više od mesec dana. Kasnije se rado vraćao u Vrgorac ili je krstario sa Ivicom po balkanskim zemljama.  
Kada bi se zatekao na nekom koncertu, Ivica je kasno u noć umeo da me pozove na mobilni telefon ne bi li me uključio i podelio sa mnom svoj doživljaj. Pogotovo ako bi to bio zagrebački nastup Olovnog Plesa.
Njegovi česti pozivi i njegovo lekovito prisustvo jesu one malobrojne stvari koje mi danas nedostaju u životu.
Njegovo duboko i verno prijateljstvo jedan od razloga zbog kojih se istom ovom životu radujem i divim kao čudesnom delu kosmičke ljubavi.
Rastom najmanji prijatelj koga sam ikada stekao, pa tako brzo izgubio, Ivica Begin Stanković bio je onaj s najvećim i najboljim srcem.
Okean u orahovoj ljusci.

(Rezervna kultura, 2015)



уторак, 11. јул 2017.

TREZAN I REZAK

Ovaj je dan trezan
poput naknadnog roditeljskog
izvinjenja detetu.

I rezak
poput unutrašnjeg glasa
koji me je jednom izveo
iz zamračene sobe mladanja.


уторак, 04. јул 2017.

BLUES FOR RORY


Privezane barke podno kišnog svoda
sećaju na snove natopljene tugom
tihujem na doku bez posade
broda
galebove motrim u preletu dugom

Poput  katedrale koja teško sanja
ćutim nemir sveta u damaru pesme
ceo sam od pene i rasutog
granja
ali vodu ovu razdvojiti ne smem

Milja je milion ostalo za jedrom
samo da se jednom
rodnom kraju vratim
i račune stare svojim zdravljem
platim

Milja je milion ostalo za jedrom 


четвртак, 29. јун 2017.

NOVI TELAL

U mladosti piši pesme o smrti
da objaviš čega nema.
U zrelosti piši pesme o ljubavi
da objaviš čega ima.
Čega nema, u tebi nema.
Čega ima, u tebi ima.
Razglasi svima.


четвртак, 22. јун 2017.

Duško Trifunović: Jedno očinsko pismo

Dragi Miloše,

            veoma sam zahvalan našem zajedničkom prijatelju Peri koji je tajno, kao da je zaboravio, na mome stolu ostavio tvoj Dar Reči...Pročitao sam i u čudu se našao – šta ću sad! Da ti se javim telefonom i kažem da mi se sviđa; ili napisati, prošarati frazama, okititi rečima moderne esejistike...Ili ovako, poluroditeljski reći svoje nepotrebne, ali lepe reči – kao što sam Severinu govorio. Kao što me Severin nije poslušao, kao što nećeš ni ti – onda je bolje da pokušam jasno reći šta mislim, kažem – pokušam – jer je to, biti jasan, najteže...
            Naveo si me na razmišljanje da nema svaka generacija svoj zajednički motiv – kao što su imali pesnici borbe i izgradnje, ili pesnici sela, ili gradska gerila...Ima pesnika koji nisu imali svoj potočić, svoj gaj i lug, miris svoga sena, bunar pred kućom i majku na bunaru...Neki su odrasli u sobi sa knjigama, u biblioteci odakle su u njihove mlade senzore došle knjige i reči iz tih knjiga...
            Takvim pesnicima okolna zbivanja služe da budu zgusnuta i stavljena u njihove pesme. Takvih slučajeva ima kod tebe u Daru Reči. Ti se ovde baviš filozofskim temama, ovde nema događaja, ovde su samo naznake nekih tvojih doživljaja nekih nama nepoznatih događaja. Ovo je najmoderniji način mišljenja u poeziji – čist refleks nekog tvoga stanja koje prenosiš na manji broj ljudi. Ti bežiš od rulje. Zato i ne pišeš za nju. Tvojoj poeziji je potreban čitalac koji već nešto zna o svemu što ti znaš.
            Primeti se napor da budeš svoj. Vidi se jasna misao kojoj težiš. Iz repertoara teorije modernog stiha prednost daješ elipsi. Elipsa guši emociju. Ne dozvoljava razmah epskog u našoj tradiciji i vaspitanju. Tako si izbegao zamke u koje upadaju rustikalni mladići sa cvetom u kosi. Ti ne praviš svojim pesmama svoj fizički portret. Tebi je važniji opis stanja duše – tebi je važnija polemika sa Stvaraocem na temu – ima li smisla ili nema – od lakih pesmica za zbunjene devojčice...
            Sve se to vidi iz ovih darova reči. Slikovitost, muzička suzdržanost: Odala te krila / i mesečast smeh / anđeo si, znam /... Takvim mestima nadmašio si svoje uzorne učitelje – Lazu Kostića, Nastasijevića...od kojih si uzeo poneku reč koja zazvuči arhaično, jer je iz nekog drugog vremena i stila. To si ti namerno činio...To daje patinu pesmama. To ti odaješ poštu učiteljima. Omaž...Ali čitalac nikad ne misli kao mi koji pišemo; čitalac hoće sve novo – i novu emociju, nov iskaz te unutrašnje euforije u novom pesničkom imenu, pa bi, možda, reči koje je već nalazio kod starijih pesnika, odvlačile pažnju od onoga što smo mi hteli da kažemo o sebi, za večnost...
            Nisam morao da napišem ovo pismo. I ovako. Ali pošto znam da me ti ceniš – nisam mogao da budem takav superiorni stari gad, da pročitam tvoje pesme, a pravim se da nisam čitao. Čitao sam i divim se tvojoj zrelosti i majstorstvu, a ove dve – tri primedbe o jeziku neka ostanu kao znak moje strogoće i iskrenosti. Ili golog neshvatanja globalnog stila novih pesnika i novih rukopisa...


Srdačno tvoj Čika – Duško

 12. VII 1999.



 

понедељак, 19. јун 2017.

IZGUBLJENO – NAĐENO

Izgubiš sebe istog trenutka
kada pažnju pridaš
onome što ne možeš da
pružiš voljenom biću.
Pronađeš sebe
kada se raduješ onome što možeš.


среда, 14. јун 2017.

TVOJ INDIGO

- Hoću da budem tvoj indigo –
šapnula si mi
dok su se svi naši izbori
da se sretnemo
i budemo jedno,
prosipali pred okom
u trakama zvezdanog svetla.


недеља, 11. јун 2017.

IZAZVAN DA VOLIM

Izazvan da volim i da želim,
vratio sam se među ljude,
ja,
majstor ekvilibristike,
veštak relativizacije i
stabilizator tolikih nemira
u mom dugometnom ozračju,
nameran da žrtvujem
ovaj glatki poredak,
asketski spokoj i
unutrašnji sklad
i odživim svesno jednu verziju
života
koju sam sebi uskraćivao
ne bih li stekao
sve što ću sada da poništim.


уторак, 06. јун 2017.

AKO OSTANEŠ

Čuvaj se grupne svesti
u kojoj boraviš kao
stranac.
Ako ne promeniš
grupu,
možeš jednom
uoči svitanja
završiti na stratištu.


понедељак, 05. јун 2017.

ON JE PAKAO

Hombre se vratio u Novi Sad i ponovo doneo nepogodu – aprilski sneg. Čim mu je kišni Zadar video leđa, osunčao se grad, rasvetlilo se sve. Roberto Vodanović Čopor menjao je vreme svojom pojavom. U praksi, on je bio (Izmenavremena).
Došao je s Barbarom, Sunčanom i Iskrom, na veliku radost meni i mojim devojkama. Uporedo, iz Tuzle su stigli Davor Matošević i Nela Atlić. Odseli su kod Neškovića, na kameničkom brdu, u neočekivano idiličnom šumarku iza skeleta bombardovane zgrade nekadašnje novosadske televizije.
Davor je bio majstor pesme za pevanje, sufi, druid, bosanski starac u telu mladića, romantik, spiritualac, duša od čoveka s nemerljivim kantautorskim darom. Poslednji je stigao među Nove Odmetnike i bio nam je svima preko potreban. Nela se svojim mekim prisustvom i glasom nadopunjavala s njim kao što se slaže bogati šumski pejzaž s čistim, zdravim potokom.
Imali smo ponovo zajedničko vreme koje me je naučilo da će ga zapravo tek biti pred nama vremena, najdragocenijeg saveznika koga moraš pridobiti, privući, hudinijevski stvoriti ako treba.
U maloj vestern-kući Neškovića, u jednom trenutku, bilo je jedanaestoro dece, tri bake, dva rundava kučeta, i petnaest odraslih duša koje su se sjatile na zajedničkom uskršnjem ručku. Među njima, konceptualni umetnici, pesnici, Devojka koja voli život, kantautori, mistici, čudaci s pokrićem, politički aktivisti, magovi, dobre, strpljive žene koje prećutno trpe umetničke potrebe svojih muževa, svi okupljeni u slavu Hristovog uskrsnuća, ovog puta obe hrišćanske konfesije u istu nedelju. Svi privučeni dobrotom i domaćinstvom Neškovića. Vetar je pomerao grane prema napuštenoj, zarasloj pruzi, nebo je bivalo zagasito ali magnetski privlačno.

Naredna noć donela je zajednički koncert (Izmene vremena) i Ivana Čkonjevića, Čopora i Davora Matoševića. Tim redom. Mali gradski klub s lampionima bio je nalik kakvoj brvnari usred ljute zime.
U brvnari su bila i naša deca i divlja deca književnička – Jovana Nastasijević, moja Mala Džo, kćerka pesnika Miroslava. Deda-stric joj beše nežni Momčilo sa svojim lirskim krugovima i tugom u kamenu. Stigla je s promocije njenog književnog prvenca na ovaj koncert. Bolesna od neutažene ljubavi prema Dalmaciji. Zdrava od neutažene ljubavi prema stvaranju i životu. Vrela a zrela. Zanosna mala žena s mudrošću starijeg mužjaka.
Čopor je nastupio posle (Izmenevremena) i Ivana Čkonjevića, a pre Davora Matoševića. Iz svetla u tamu, iz tame ka svetlu.
Neposredno pred koncert, Čkonjević je motao duvan nervoznim pokretima. Primetio sam da ponovo ima posve zanimljivu nesmirenost pred nastup. Pričali smo o tome u pola glasa – kao nekoga ko je kao dete prošao kroz kliničku smrt, konačnost ga nije brinula nimalo. Život jeste, naročito kada je trebalo svirati pred ljudima. Bio je izvrstan. Poslovično bezizražajne fasade, s celim vrtlogom nemira unutar sebe. Nikola nam je ispomerao duševne organe svojom pesmom, Ivan se sviranjem ukulelea i mandoline starao da im bude dobro u novim položajima.
Roberto Vodanović bio je onaj koji je zaprepastio sve. S hladnom belom maskom pantomimičara, kao s posmrtnim odlivkom lica, s tamnom kapuljačom, bez najave, bacio se pred nama na pod i počeo da se grči, uvija i da reži i zavija o gladi koja ga mori. O strašnoj gladi, egzistencijalnoj i narkotičnoj. Obe njegove ćerke počele su da plaču. Pomislile su da se njihovom tati nešto desilo. Da je bolestan.
Shvatio sam tada da on nije spremio porodicu za ovo iskustvo.
Iskra je ridala neutešno, Sunčanu je obuzeo stid. Barbara mi je gnevno rukom pokazivala gest revolvera na slepoočnici – kao da bi mu bolje bilo da se ubio, nego što ovo čini pred decom.
Moja Milena je naglas iskazivala koliko je ovo pogrešno. Uzela je da ga javno grdi.
Nevena Stefanović zagrlila je svu decu oko sebe, privukla ih je ne bi li ih zaštitila. Mila i Vera Nešković povukle su se duboko, unutra.
Čopor se i dalje valjao i urlao.




Potom je uzeo da puzi. U mimohodu, iz kafea je upravo izlazila zlatna retriverka i ljubopitivo je pogledala tamnog čoveka bez lica koji četvoronoške prolazi pored nje, i češe se o njeno telo boje ćilibara. Ona je polako gazila iz psećeg iskustva a on iz ljudskog. Možda joj je mračni čovek iz Zadra, dok je puzao pokraj nje, nešto došapnuo o zazivu druge strane postojanja. Nedugo zatim, ona će uginuti. Keruša se zvala Mica i u to vreme provodila je poslednje mesece svog života sa Svetozarom Nešićem, pijanistom, bratom mog prijatelja Nemanje. Stigla je još da se nenametljivo a sveprisutno nastani u Nemanjinom spotu za Cesarićevu pesmu Shelley. To joj je bila poslednja uloga.
Čopor se uspravio, skinuo masku, seo na stolicu i uzeo gitaru. Njegov performans ostao je jednako dramatičan do konca. Deci je bilo teško da se smire. Barbara, Nevena i Dragana su ih grlile i sabirale. Nastup koji ražalosti i unesreći mališane jeste skup, ali je uspešan. Milena je najkreativnije podnosila stres budući da je neprestano ekspresivno gunđala u odgovor na đavolštinu na sceni. A tamo je bio čovek, razapet između potrebe da svuče otrovnu lažnu kožu od kostreti, nesnosno bodljikavu iznutra, i očekivanja društva da se na tu kožu prilagodi i navikne. Čopor je upravo imao nastup života pred našim očima.
Jovanine su bile ogromne.
Menjao je likove u čije ime se javlja. Razgovarao je s Markom Sendmenom kao sa izgubljenim bratom. Potom nam se obratio kao zlostavljana i zanemarena žena, imenom Ana. Bio je brutalan ali nije bio vulgaran. I celi nanosi sferičnog mraka kojima je upravljao poput mahnitog oniričnog dirigenta, zapravo su odlazili u prostore suverene svetlosti, on ih je lično tamo slao. Mi smo sve vreme prisustvovali transferu.
Odmerio je dobro koliko treba da traje ovakvo iskustvo. Nakon pola časa pulsacije, spazma i retkog puštanja, Hombre je završio nastup dirljivom lirskom posvetom Novim Odmetnicima, Barbari i devojčicama koje su još bile u suzama.
Izašavši iz lika, spustivši se među publiku, zagrlio je Iskru i Sunčanu, i sam zbunjen što ih je toliko povredio. Mi smo ga grlili. Milena je dramatično intonirala – sutra, kada odem u školu, ovo će biti vest dana...on je pakao...on je pakao!
Pružio sam Humanu uskršnji pozdrav. Reče mi kasnije ta ljudska dobrota s retkim imenom dobrote da mu je moj zagrljaj posle ovakve predstave došao kao slamka spasa.
Borislav iz sastava Mesta razveselio je devojčice mađioničarskim trikovima. Učinio je da pred njihovim očima nestane novčić. Pitao sam ga uzgred može li da učini da tako nestane Čopor. Odvratio mi je uz osmeh da može i to, ali ne garantuje da će uspeti da ga vrati. Odustali smo iako nas je misao zabavljala.
Davor Matošević mudro je sačekao da prođe neophodno vreme nakon Čoporovog koncerta. Potom je seo, uzeo gitaru, zapevao i odveo nas u predele opšteljudske radosti i lepote. Mala priprata kluba u kojem smo se skupili pratila je Davora uglas. Dvoje mladih ljubilo se uz njegove stihove i znali su ih naizust.
Na koncu, svi smo se našli na sceni. Otpevao sam Čoporove Ptice, da ga obelim malo u njegovoj tamnoj noći duše u kojoj su cena neuporedive umetnosti bile detinje suze. Držao je sve vreme Iskru u naručju i plesao s njom.

























петак, 26. мај 2017.

SADA SI SPREMAN

- Hajde da se upustimo u nešto što nikada ranije nismo radili – album angažovanih stihova - govorim Milanu, bez najave, dok neobavezno stojimo u Puškinovoj ulici, sabirajući se u dogledu albuma čije smo snimanje upravo završili. Onog koji će odvažno poneti ime Spektakl.
- Politika? Zanimljivo…hoću. Kako to misliš da izvedemo? Naše pesme? - pruža mi se pitanje u odgovor.
- Manjim delom. Nešto će biti naše, a više ćemo probrati iz srpske pesničke baštine. Znam gde treba da tražim, ima pesama koje su poodavno pronašle mene.
- Raspoložen sam, naravno. Jedino ne znam kada ćemo moći da se posvetimo snimanju…treba dogodine sa Šinobusima da uđem u studio, pripremamo polako album. Potrajaće to…
- Koliko god treba, Mićko. Pesme koje ćemo zabeležiti važile bi jednako i pre sto godina. Biće savremene i za tri i za trideset tri godine. Album ćemo nazvati onako kako niko ne bi…Serbia.
- Serbia? Odlično - Milan ne okleva ovde nimalo.
- Ne može svako stati iza takvog naslova. Ti i ja to možemo.

Tri žetve kasnije, Milan i ja počinjemo snimanje deset izabranih pesama. Prvi nanos jesu moje ritam gitare. Koristimo jedan mikrofon, primerak iz šezdesetih godina prošlog stoleća. Divno beleži zvuk drveta i novih žica. Inicijalna pesma koju snimam jesu Deca zemlje. Dolazi iz moje zbirke Flor Y Canto i sasvim meko i nežno evocira jedan tvrd i grub kolektivni obrazac koji je Dučić imenovao tendencijom Srba da sve svoje velikane poubijaju ili unize, potom opevaju u desetercu kao heroje i najzad – da ih proglase svetiteljima svoje crkve. Izvan nacionalnog šablona, ta je pojava pripadala arhajskim vremenima, s najviđenijom i najvrednijom dušom u plemenu, upravo proročkih i isceliteljskih osobina, koja biva žrtvovana i naknadno totemizovana. Najupečatljivije se ovaj model istorijski zaprimio na Hristovom iskustvu. Uhvatio sam pesmu kao prepis tog zakona. Kada sam je beležio, pamtim, imao sam u svesti i sudbinu srpskog premijera Zorana Đinđića, bez namere da hristijanizujem smrt jednog operativnog političkog veštaka s vizijom. Onoga koga je moja mudrooka Sandra nedavno, preko lekture koju je radila, neobavezno imenovala Milanom Mladenovićem srpske politike. Zainteresovano sam podigao obrvu na njenu paralelu.
- Svaki je imao svoju tamu s kojom je radio, jedan kriminalce, a drugi narkotike, ali bili su najbolji nadovezala se, sada s puno ljubavi u glasu.



Potrebno je vreme da mi se opusti ruka. Početak snimanja uvek je zahtevan. Valja podesiti opremu. I naizust znati aranžman, kada koji deo dolazi u pesmi. Prilagoditi se zvuku metronoma koji su stariji muzičari i producenti s razlogom zvali idiotom. Milan mi govori da još nisam spreman, da za promenu rasterećeno sviram dok se ne naviknem i dok on usput ne podesi jačinu signala.
Osećam trenje, nisam još u željenom vrtlogu. Mislim na voljenu ženu. Integrišem oštri zvuk metronoma u svoje telo, pripitomljujem ga i u sebi umekšavam. Levica kojom držim trzalicu postaje laka. Nestajem i zaboravljam da sam u Milanovom vagonu, da treba da snimim gitaru za prvu pesmu. Postajem muzika koju sviram – topla škotska tema naučena od srednjovekovlja, pridružena mojim stihovima, koju je, među ostalima, koristio onaj koji je nadrastao cele epohe, Pit Siger.

- Miloše - čujem daleko u prostoru izvan mog unutrašnjeg razlivanja.
- Miloše - glas mi je znatno bliži.
Otvorim oči i još na potezu između svetova sretnem Milanov karakterističan razdragan osmeh i pogled pun iskonske dobrote i radosti.
- Sada si spreman.

I namah shvatim da će se moj bezvremeni unutrašnji vodič, možda baš u ovom liku, s takvom blagovesti, ukazati kada se budem odjavljivao iz ovog života.







четвртак, 25. мај 2017.

VREME

Sve što jesmo
reorganizovano je vreme.

Možemo
manipulisati sobom
u vremenu
i vremenom u sebi.

Zato ćemo se
sretati još.

Kao ljubav
izvan vremena
koja ponovo postaje vreme.


недеља, 21. мај 2017.

MOJA DELA

Rodio sam se iz ljubavi postojanja prema sebi samom.
Iz želje univerzuma za sobom.
I ništa doista nije moje bilo u trajanju ovog tela.
U privremenoj konfiguraciji energije od koje sam bio sazdan.
Ni znanje, ni imanje, ni telo, svemu sam bio oročeni korisnik.
Jedino su dela bila moja. 
I samo kada sam delao iz iste one ljubavi koja me je dala, 
jedino tada sam bio ja.




уторак, 16. мај 2017.

DOBAR I ZAO ČIN

Ako smo nas dvoje tolika dobra
drugima učinili
zato što smo kanili
da nadomestimo
razvezanost od unutrašnjeg
bića,
jesmo li išta bili bolji
od onoga
koji je učinio zla
zato što je sasvim odvojen od sebe
i urla usamljen tamo na ivici
postojanja.


четвртак, 11. мај 2017.

INOSFERA

Otežala masa svetova
koje održavam
golim životom.

Celoj sumi mojih
večnosti
opipavam puls.

Spustim glavu u krilo
sedmozimoj
devojčici.

Ona se nasmeši
mom zamoru.


понедељак, 08. мај 2017.

KOTEZI REVISITED

Budimo dostojni ove noći,
jer noć je dostojna nas.
Čuješ li, draga, Olovni Ples
sviraće opet za spas.


субота, 06. мај 2017.

Sve što slutnja šapne: Nemanja Nešić i Dobriša Cesarić

Croatia Records, 2017

Iznimno retko, u našoj muzičkoj i književnoj kulturi, dogodi se da se srećnom rukom iz kakve više sfere združe jedan pesnički klasik i jedan kantautor koji za tu priliku sklanja u stranu svoj lirski rukopis, jedan književni genij i jedan dostojni muzički baštinik, združeni u nesvakidašnjem jedinstvu u kojem mlađi biva instrument za nadahnuće starijeg, ali biva i onaj koji tom nadahnuću daje novu formu i personalizovani muzički izraz. Desilo se tako svojevremeno s poezijom Duška Trifunovića i artikulacijom Branka Pražića koji je godinama i putovao i konačio s pesnikom. Desilo se sada i s lirikom Dobriše Cesarića i njenim muzičkim interpretatorom Nemanjom Nešićem. S tim što je ovaj kreativni sastanak, makar se pesnik i muzičar nikada nisu fizički sreli, jer jedan se nakon blizu namirenih osam decenija odjavljivao iz života kada je drugi bio tek četvoroletni dečak, organski još bliži, prožetiji podudarnostima i kompatibilnostima između dvojice umetnika iz različitih stoleća i epoha.
Nemanja Nešić, dosledno poklonjen šansoni, stvaralačka ličnost kakva je danas u našim krajevima retka i dragocena baš koliko je dragocena i retka saradnja poput njegove s Cesarićem, nije samo s hrvatskim pesnikom uspostavio ovakvu vezu – u mladalačkim godinama snažan kontakt osetio je s poezijom Crnjanskog. Primereno buri mladosti iz koje je jedan pisao stihove a drugi ih gotovo stoleće kasnije posvajao i pružao im muzički život, Nešić je kao dvadesetogodišnjak prvi put prepoznao sebe u jednom velikom pesniku. Drugi put je to uradio u svojim četrdesetim i prirodno, u ličnoj životnoj zrelosti – povezao se s pesnikom sasvim drugačijeg, tišeg i nežnijeg temperamenta.

Sve što slutnja šapne – izbor je iz Nešićevog muzičkog čitanja Cesarićevih stihova. On ih je kao kompozitor obukao znatno više nego što ih ima na albumu, toliko mu je Cesarićeva lirska supstanca postala nasušna i bliska. Suvišno je reći, Cesarićev i Nešićev susret jeste sastanak dveju srodnih duša i format koji je Nešić odabrao za Cesarićeve verse divno korespondira s prirodom njegove poezije. Promišljeno svedeni a vrlo sugestivni aranžmani koje je potpisao Nemanjin brat i muzički partner na sceni Svetozar, gudački i klavirski nanosi u češće nokturalnim i ređe vedrim raspoloženjima, a ponajpre elegantna Nešićeva interpretacija koja neskriveno mnogo duguje Arsenu Dediću, izuzetno su muzičko okrilje za Cesarićevu poetiku večitog naslućivanja, nijanse, jesenje melanholije i mekote, a nadasve lepote i ljubavi kojom se pesnik i razboljeva i leči. Nemanja se za sve pesnikove valere javlja kao vrhunski rezonator – on nepogrešivo oseća kada treba tek da šapne stih, kada da ga dramski naglasi, a kada da zapeva punoćom svog toplog i suverenog glasa. Cesarićeva urbana estetika, okrenuta gradu i predgrađu podjednako, posvećena čovekovom svakodnevlju, ali u jednom drugom, boljem i poštenijem vremenu, takođe se spontano uvezala s Nešićevim ličnim motivskim i tematskim krugovima. Jer prepoznatljiva slika Dobriše Cesarića iz programske knjižice ovog izdanja, kao estete koji uporno traga za ljepotom života, za gradovima, za uzajamno dobrim ljudskim odnosima, duhovnošću, ali i socijalnom bijedom koja ga je očito duboko rastuživala – nije drugo do opis samog Nemanje Nešića za one koji ga dobro znaju. Kada se tome doda i zajednička crta večite slutnje sudbinske ljubavi koja bi se mogla desiti a ipak se na kraju ne zgodi, koja je uvek bojila Nešićeve autorske pesme, biva jasno da je mlađi umetnik starijem pružio prostor za bogatu refleksiju i potpuno nov život njegovog već odavno akademski kanonizovanog pesništva. Nešić je u Cesariću pronašao starog prijatelja, vodilju, uzdanicu i utehu u njegovim ličnim nemirima i neskladima. Odluka hrvatskog nacionalnog izdavača da Nešićev rad prepozna i ovaj album objavi, govori da je i Cesarić, makar već četiri decenije bio, Krležinim rečima, sa one strane ljudskih obmana, baš u Nešiću pronašao ljudsku i umetničku vrednost kakvu je ovaj pesnik stalnog nagoveštaja, suptilni službenik svetlosti i lepote, uvek zavređivao.

Sve što slutnja šapne jeste album Nešićevog života. Pažljivo i posvećeno slušanje ovih pesama reći će – ne samo njegovog.

Miloš Zubac

MOSKOVSKA TUGA

Mišo Marić
baca u slivnik na Tverskom bulevaru
briljantni prsten
namenjen njegovoj lepoj Azri
koja ne shvata koliko ga Rusija
leči stostruko od svega da mu
se u Mostar ne vraća
još brate
još koju sedmicu.
A leči ga
prokleta ruska votka
koja udara u glavu
kao u mom sećanju
kada Tadija Kačar,
prijatelj dragi moj,
udara protivnika
da ga pobedi
a da ga ne povredi.
(Pero Zubac, Glasovi u tišini)


петак, 05. мај 2017.

IGRA

Razviti boljku u telu,
mangupski se utrkivati s njom,
prestići je
i pred cilj joj okrenuti
lice.


четвртак, 27. април 2017.

VERZIJA 1984.

Pre ovih zloćudnih političkih tumora
na našem razboljenom
zajedničkom biću,
pre tolikih suplemenata
stvarnosti,
postojalo je jedno nesimulirano
bezoblačno detinjstvo
na pitomim limanima,
sa šminkerskom estetikom
i šmekerskom poetikom.

Niti sam ja ono dete, niti si ti,
ali često te
sretnem tamo u poslednje
vreme.

Razgovaramo o svemu, kao da
nam nije osam godina svakom.
Kao da smo ovde, kao da smo
sada.


MESTA

Ne mari za svoje rđave
životne izbore.

I pogrešni putevi
vode te na prava mesta.

Koja postaju kriva
čim poželiš
dugo da se zadržiš
na njima.


среда, 26. април 2017.

TUŠIRANJE DUŠE

Duševno sam preplanuo.

Sklanjam se pod kišu.

Po vreloj eteričnoj
opni,
hladne kapi se
zagrevaju.

Svaka metamorfozira
u jednu prenatalnu
pesmu.