понедељак, 25. јануар 2016.

Ana Ćurčin: Prilagođavanje duše



Ima takvih dragocenih muzičkih albuma koji pobuđuju osećanje intime nalik boravku u ogrejanoj malenoj kolibi usred Aljaske, s nedokučivom polarnom svetlošću prosutom po nebu. Oni harmonično sjedinjuju toplotu i hladnoću, tako da jedna slobodno može da opstaje u prisustvu druge. Sigurnost one kolibe neće ugrejati studeni okoliš, ali će mu pružiti divan kontrast. Jednako, vrelina nečijeg srca neće otopliti hladnoću logike sveta, ali će mu dati izazovnu suprotnost. Album Sketches of Belonging Ane Ćurčin evocira iskustvo boravka u istoj magičnoj kolibi. Toplinu koja je uspela da zakonači, da se sačuva i samoodrži u hladnom okružju. I pre toga – da se prilagodi.
Prilagođavanje je uglavnom put do pripadanja. Tako i Anine lirsko-muzičke konture o pripadanju kao bezuslovnoj potrebi svakog ljudskog bića jesu beleške o složenom prilagođavanju njenog srca mehanizmima eksternog sveta. To je bolan i iscrpljujuć put – podrazumeva veliku meru nadanja i ulaganja, često jednaku meru razočaranja, prihvatanje poraza, ali i posledičnog rasta, a sve zarad samorealizovanja najveće moguće ljubavi. Pritom, taj sanjani domet ljubavi ne prestaje da nežno treperi u paleti raspoloženja, od straha, teskobe i povučenosti, do otvorenosti, pomirenosti i spoznaje. Neprekidno treperenje topline, ponekad toliko karakteristično u Aninom glasu, jeste prepoznatljiva vrednost ovih ispovednih pesama. Ona može da se privremeno povuče pred hladnoćom društvenih okvira, može da ustukne zbog nesporazuma s voljenim bićem i konačno – zbog nesaglasja sa sobom, ali ne može prestati da treperi. 
Ana Ćurčin nije autorka zamagljenih značenja, niti je sklona da manipuliše svojim stihovnim porukama. Njena prirodna snaga leži u neposrednosti, univerzalnosti osećanja i posve neupakovanoj ranjivosti. S tim se atributima, uvek na vetrometini, pokušava sporazumeti sa sobom, s voljenom dušom u drugome, sa svetom u kojem se uveliko oseća kao autsajder. Sve su njene pesme nešifrovani zapisi o teškom prilagođavanju nekoga ko nije svikao na obavezne formate sveta u kojem se zatekao, a u kojem traži pripadnost. Dabome, ova suštinska neprilagođenost jeste ono unutrašnje trenje koje je često neizostavan poetički sastojak uspešne urbane kantautorske formule. Kada se tom sastojku dodaju i elementi muzičke imaginacije, stilske zrelosti, sugestivnog glasa, odlučnosti da se stvari rade na najbolji, ne i najlakši način, kao i dosledne želje za samousavršavanjem, plodovi mogu da budu izuzetni.
Beogradska kantautorka odabrala je da velike muzičke daljine prevaljuje sama. Njeni prijatelji i studijski saradnici na albumu pružili su joj potrebnu pomoć da se otisne tamo gde je duša vodi. Možda zato Sketches of Belonging dobacuju tako daleko. Pojedinac uvek dohvati veću daljinu od kolektiva i za to je već platio cenu stranstvovanjem i samovanjem. Sketches of Belonging donose dobru vest da je jedna odbegla, nekonvencionalna, neprilagođena duša na koncu hladnog ali veličanstvenog sveta pronašla onu sigurnu kolibu i da se u njoj makar privremeno skrasila. To jeste treperava stvaralačka duša Ane Ćurčin.