субота, 07. мај 2016.

Milan Korać: Na sunčanom putu

Posve neočekivano, pripremajući ove pesme u osami, kriomice, bez ikakve naznake čak ni za njegove najbliže muzičke saradnike i prijatelje, Milan Korać snimio je i objavio drugi samostalni album. Nadenuo mu je ime Sunčani put. Pedantni frontmen novosadskih Šinobusa, jedan od Novih Odmetnika, pouzdani saradnik na izdanjima Solaris Blues Band-a, dobar pesnik i vrstan kantautor, čovek koji s godinama biva upravo sve produktivniji i čija stvaralačka krošnja postaje sve izdašnija – obradovao je senzibilne zaljubljenike u odličnu vintage pesmu zasnovanu na idealnoj meri dobrog ukusa, čiste emocije, zdravog duha, aranžerske inteligencije i izvođačke veštine. Sve su to karakteristike koje su Koraća krasile još od njegovih muzičkih povoja, ali su sada postale naročito izražene, prebojene pritom zrelošću koja se ne da steći drugačije, nego posvećenim radom i iskustvenim trajanjem u vremenu. Milan je dovoljno dugo bio u svetu muzike i godine učenja i usavršavanja iskoristio je u potpunosti – njegov Sunčani put otkriva nam jednog neizmerno darovitog a sasvim relaksiranog autora koji nema šta da dokazuje ni vremenu, ni ljudima, i koji za svoj groš beleži tople impresije s raznih ličnih putovanja, kako geografskih, tako i onih koja podrazumevaju nevidljive unutrašnje staze. S druge strane, album nam otkriva i jednog radoznalog muzičara koji voli da se ogleda u novim stilovima – što bi ljubitelje Šinobusa još moglo i da iznenadi, imajući u vidu da je pojedine pesme Sunčanog puta Korać izveo u džipsi maniru, da na albumu ima istarskih motiva, mediteranskog miljea kome je on privatno izrazito naklonjen, a da bi pesma Škripi šarka mogla da se zamisli na repertoaru kakvog kubanskog majstora poput Elijadesa Očoe, samo da je na njegovom jeziku i napisana.
Milanovo sviranje na albumu izrazito je poletno i nadahnuto, živo i ritmično. U skladu s naslovom, ono odaje solarnog čoveka, poklonjenog svetlosti u svakom obliku njene manifestacije. Bilo da su u pitanju instrumentalne teme, bilo cele pesme, optimizam i životna vedrina, dakako s neizbežnim nijansama sete, romantike i ponegde nostalgije – svedoče o jednoj suptilnoj ljudskoj prirodi koja je u muzici i poeziji pronašla pun kreativni izraz. Intimnost na koju se navikli Koraćevi slušaoci neće im nedostajati ni na ovom albumu, još uvek su njegove pesme prepoznatljive reminiscencije i tople beleške o ljubavi jedan na jedan, bilo da je kontakt dva bića koja se vole u samom lirskom fokusu ili je to širi okvir koji integriše neku od Milanovih putničkih uspomena.

Poput bilo čega što Milan Korać uradi u muzici, Sunčani put je delo koje ima danas jedan toliko dragocen kvalitet optimizma i doslednog pozitivnog usmerenja. Ni njegov izbor da posle Čamca na Tisi, klasika koji je zabeležio sa Šinobusima, reinterpretira još jedan evergrin Darka Kraljića, neprolaznu pesmu Devojko mala, u ovom kontekstu nije slučajan – svedoči o potrebi da se duh urbane mladalačke šansone razbudi i izazove raspoloženja na koja smo s godinama gotovo zaboravili. 

Jednom, u vremenu koje nam predstoji, kada se bude svodio račun o tome šta se i kako se u našem dobu pevalo, Milanov celokupan muzički trud biće jedna postojana svetiljka, koja će uvek imati tu moć da ljude vrati lepoti i nežnosti, toplini i životnoj radosti. Najbolji način da umetnik ostvari svoju stvaralačku sudbinu jeste da drugima ostavi smernice za put ka svetlu. Milan Korać upravo nam je dao jednu. 

среда, 30. март 2016.

Saša Radonjić: Mesečarska adresa



U novosadskoj rokenrol kulturi, gledajući od sedamdesetih godina prošlog veka naovamo, srećno bratimljenje literarne prakse i muzičkog izraza bilo je nešto poput jedinstvene urbane karakteristike, autohtonog fenomena koji se uvek iznova potvrđivao u delima žanrovski i poetički različitih književnih autora, ali svih odreda strasno poklonjenih muzici. Bilo je onih koji su književnu karijeru gradili uporedo s muzičkom, i onih kojima je muzičko iskustvo prethodilo odnosno ishodilo u odnosu na profesionalnu literarnu reč. Kao jedan od profilisanih autora mlade novosadske proze osamdesetih godina, Saša Radonjić uveliko se bio afirmisao kao pisac postmodernističkog prosedea pre no što je po ulasku u novo stoleće dopustio svom do tada zatajenom muzičkom identitetu da se kreativno razotkrije. Od tog trenutka do danas, Radonjić je sa svojim Solaris Blues Band-om, konceptualnim sastavom sačinjenim od vrsnih instrumentalista i pevača, a potom i samostalno kao kantautor, zabeležio niz vrednih izdanja među kojima je prvenac Solaris Blues Band-a Krik u jastuk zakovan istinski klasik novosadske muzičke produkcije, među najboljim albumima koje je gradska muzička scena dala u proteklih trideset godina. I sasvim prirodno, kada je već prvo njegovo muzičko delo dohvatilo pomenutu visinu, autor Radonjićeve životne zrelosti mogao je da se opusti i okrene stilskom avanturizmu i daljem istraživanju mogućnosti uvezivanja visokovrednog lirskog teksta sa bluz i folk-rok idiomima. Uporedo s narednim pločama Solaris Blues Band-a, počeo je da snima i samostalna izdanja – mahom u vidu neobaveznih skica i reinterpretacija pesama koje su već bile sačuvane na nekom od albuma njegovog matičnog sastava. Autoderivativnost jedan je od njegovih legitimnih umetničkih izbora, kao i strogi otpor konfekcijski upeglanom izrazu, sklonost da se fraza tokom snimanja uhvati izvorno, u jednom dahu, hotimična vokalna nepreciznost i interpretativna hrapavost – koji nam Radonjića predstavljaju upravo onakvim kakvim on želi da se objavi. Kao samosvestan i samosvojan pesnik koji je za verno društvo svojim stihovima odabrao uklete bluz rifove, i koji pritom dosledno bira sirov pristup u njihovom beleženju.

Identitet autentičnog lirika s gitarom daje se uočiti već i na omotu i u nazivu njegovog novog kantautorskog dela – Mesečarske adrese, s podnaslovom Stihovi za slušanje. Doduše, reč je o svojevrsnoj udici. Daleko od toga da su njegovi versi ovde isporučeni samo u formi recitala. Naprotiv, Radonjić na Mesečarskoj adresi peva odlučnije i konkretnije nego ikada. Pogotovo je to primetno u nanovo manifestovanim pesmama Solaris Blues Band-a, kojima su snažan interpretativni pečat već dali Milan Korać ili Aljoša Molnar. Poslednje dve pesme na albumu, Osmeh i Kada sve skonča, izvorno je otpevao Molnar, bomba od čoveka i glasa, a Radonjić je pokazao i hrabrost i snalažljivost da sopstvene verzije učini posve drugačijim, ali dostojnim originala. Za njih je odabrao svedeni akustičarski ram s mnogo dobrodošle nežnosti i topline u glasu.
Među pesmama koje ne pripadaju katalogu Solaris blues Band-a, naročito je inventivna ona koja je krštena Bluz opelom za Roberta Džonsona. Radonjić se tu smelo stilski poigrao s liturgijskim pojanjem kao posteljom za biografske motive iz života jednog od stožernih mitskih junaka celokupne američke bluz baštine. U novostvorenom duhu crnačke pravoslavne Amerike, utanačio je susret naizgled veoma razmaknutih svetova – ortodoksnog crkvenog kanonskog izraza s pričom o najprepoznatljivijoj i najuticajnijoj ličnosti u istoriji bluza. Srpska muzika već je doživela pokušaj ukrštanja poezije jednog crkvenog velikodostojnika s rokenrol obrascima, na primeru Nikolaja Velimirovića, ali je ovde zacelo prvi put registrovano autorsko mešanje pravoslavnih crkvenih muzičkih obrazaca s likom jednog velikana tradicionalnog američkog bluz nasleđa. Takođe, neočekivana stilska igrivost primetna je u pesmi Verovati u mesec u kojoj se pesnik sasvim otisnuo od poznate obale i zašao u za njega sasvim nov muzički žanr – psihodeličnu elektronsku poskočicu kao instrumentalno vozilo za simboličku ispovest jednog okorelog mesečara.

Iako se u književnosti pretežnije javljao kao prozaista i dramski pisac, Saša Radonjić neko je ko će sebe uvek, ispred svih drugih umetničkih identiteta, imenovati pesnikom. On to doista jeste – Mesečarska adresa kolekcija je izuzetno promišljenih, rafiniranih, neretko majstorskih stihova koji su i samostalno izrazito vredna književna činjenica, a kamoli u kontekstu savremenog srpskog kantautorskog izraza. Njegov novi album može da ponudi uzbudljivo iskustvo za one lirski senzibilne slušaoce koji su spremni da zanemare produkcijske horizonte očekivanja, koji vrednuju golo telo dobre poezije više od njene skupe muzičke košulje, koji vole da se prepuste magiji pesništva i da dopuste univerzalnom duhu bluza da im se pokaže u nešto drugačijem, artističkom obliku.
Upravo danas, u svojoj životnoj i poetičkoj celovitosti, sa uvidima kojima raspolaže i entuzijazmom koji poslednjih godina ne kopni ni u jednom trenutku, Saša Radonjić srpskoj kantautorskoj sceni može pružiti najviše.
Pronađite ga zato na Mesečarskoj adresi.

понедељак, 25. јануар 2016.

Ana Ćurčin: Prilagođavanje duše



Ima takvih dragocenih muzičkih albuma koji pobuđuju osećanje intime nalik boravku u ogrejanoj malenoj kolibi usred Aljaske, s nedokučivom polarnom svetlošću prosutom po nebu. Oni harmonično sjedinjuju toplotu i hladnoću, tako da jedna slobodno može da opstaje u prisustvu druge. Sigurnost one kolibe neće ugrejati studeni okoliš, ali će mu pružiti divan kontrast. Jednako, vrelina nečijeg srca neće otopliti hladnoću logike sveta, ali će mu dati izazovnu suprotnost. Album Sketches of Belonging Ane Ćurčin evocira iskustvo boravka u istoj magičnoj kolibi. Toplinu koja je uspela da zakonači, da se sačuva i samoodrži u hladnom okružju. I pre toga – da se prilagodi.
Prilagođavanje je uglavnom put do pripadanja. Tako i Anine lirsko-muzičke konture o pripadanju kao bezuslovnoj potrebi svakog ljudskog bića jesu beleške o složenom prilagođavanju njenog srca mehanizmima eksternog sveta. To je bolan i iscrpljujuć put – podrazumeva veliku meru nadanja i ulaganja, često jednaku meru razočaranja, prihvatanje poraza, ali i posledičnog rasta, a sve zarad samorealizovanja najveće moguće ljubavi. Pritom, taj sanjani domet ljubavi ne prestaje da nežno treperi u paleti raspoloženja, od straha, teskobe i povučenosti, do otvorenosti, pomirenosti i spoznaje. Neprekidno treperenje topline, ponekad toliko karakteristično u Aninom glasu, jeste prepoznatljiva vrednost ovih ispovednih pesama. Ona može da se privremeno povuče pred hladnoćom društvenih okvira, može da ustukne zbog nesporazuma s voljenim bićem i konačno – zbog nesaglasja sa sobom, ali ne može prestati da treperi. 
Ana Ćurčin nije autorka zamagljenih značenja, niti je sklona da manipuliše svojim stihovnim porukama. Njena prirodna snaga leži u neposrednosti, univerzalnosti osećanja i posve neupakovanoj ranjivosti. S tim se atributima, uvek na vetrometini, pokušava sporazumeti sa sobom, s voljenom dušom u drugome, sa svetom u kojem se uveliko oseća kao autsajder. Sve su njene pesme nešifrovani zapisi o teškom prilagođavanju nekoga ko nije svikao na obavezne formate sveta u kojem se zatekao, a u kojem traži pripadnost. Dabome, ova suštinska neprilagođenost jeste ono unutrašnje trenje koje je često neizostavan poetički sastojak uspešne urbane kantautorske formule. Kada se tom sastojku dodaju i elementi muzičke imaginacije, stilske zrelosti, sugestivnog glasa, odlučnosti da se stvari rade na najbolji, ne i najlakši način, kao i dosledne želje za samousavršavanjem, plodovi mogu da budu izuzetni.
Beogradska kantautorka odabrala je da velike muzičke daljine prevaljuje sama. Njeni prijatelji i studijski saradnici na albumu pružili su joj potrebnu pomoć da se otisne tamo gde je duša vodi. Možda zato Sketches of Belonging dobacuju tako daleko. Pojedinac uvek dohvati veću daljinu od kolektiva i za to je već platio cenu stranstvovanjem i samovanjem. Sketches of Belonging donose dobru vest da je jedna odbegla, nekonvencionalna, neprilagođena duša na koncu hladnog ali veličanstvenog sveta pronašla onu sigurnu kolibu i da se u njoj makar privremeno skrasila. To jeste treperava stvaralačka duša Ane Ćurčin.