субота, 28. новембар 2015.

Wooden Ambulance i Lonesome Bob Tilly: Sudbinski sporazum na severu



Kada se jedan nezavisni muzički žanr sasvim razvije i afirmiše, kada pobudi dovoljno interesovanja među ljudima da se ne može više držati za podzemnu zlatnu žilu, poznatu samo posvećenima, nego za mnogima dostupno kulturno bogatstvo, neretko njegovi najistaknutiji predstavnici odluče da ukažu na one koji su sasvim sami, bespoštedno radeći u rudarskim oknima, godinama i decenijama prokopavali puteve ne bi li to zlato naposletku izbilo na površinu. Umetnici su u ovoj stvari izrazito časni: neće prećutati svoje izvore, a zahvalnost za nadahnuće neretko će iskazivati kreativno – stvaralačkim sretanjem sa svojim pretečama. Primerice, reinterpretacijama njihovih pesama. Ili, znatno ređe ali time dragocenije, zajedničkim radom na posve novom muzičkom delu koje ima snagu i kalibar da definiše odnosno redefiniše žanr. Pearl Jam i Neil Young imali su ovako moćan randevu pre dve decenije u Sijetlu. U sasvim drugačijim geografskim koordinatama i kulturološkim pozicijama, u neuporedivim medijskim dometima, ali suštinom nimalo daleko, takav sastanak dogodio se ove godine u Subotici. Na albumu Northern Sadness sreli su se Wooden Ambulance i Lonesome Bob Tilly. Pobrojanih dvadeset godina između dva događaja bilo je potrebno da se amerikana konačno autorski utemelji u Srbiji i okolnim zemljama. Kako svaki visokorazvijeni žanr mora da ima dostojnu istoriju, geneologiju i mitologiju, da definiše promotere, preteče i jeretike, da artikuliše stvaralačke vrhove, tako i ovdašnja amerikana, ne samo kao prirodni refleks svetskog arhižanra, nego i kao autentičan srpski i regionalni muzički fenomen, danas može da se podiči nekim od pomenutih kategorija. Makar govorili o malim brojevima, o neznatnoj istoriji, o nekolicini autora, o nevelikoj moći distribucije njihove umetnosti, ništa to ne oduzima od vrednosti samih muzičkih dela. Album Northern Sadness važan je ovde koliko i Come Along Wind sastava Stray Dogg. Potonji suvereno definiše žanr, pri čemu ga u isti mah nadrasta i prevazilazi. Sve to naizgled paradoksalno na istom albumu, ali duh vremena je takav da regionalna amerikana nema kada da nadoknadi potrošene godine i da postupno izgradi iscrpnu kolektivnu diskografiju. S druge strane, na ovom mikroplanu, Wooden Ambulance i Lonesom Bob Tilly dodaju slici razvoja žanra neprocenjivu scenu starog majstor-maga koji se sreće s pasioniranim, nadahnutim bendom i proizvodi interakciju vrednu čiste magije.
Nisu se slučajno oba albuma pojavila gotovo istovremeno, niti je slučajno što se izdanja srodnih autora upravo pripremaju – znak punog cvetanja jednog muzičkog pravca jeste niska ključnih, klasičnih umetničkih dela koja se sinhrono javljaju na omeđenom kulturnom prostoru.
Dabome, Robert Gottlieb Tilly ne svira amerikanu. Preteče se bave korenima, a ne razbokorenom krošnjom. Iskustvo u višedecenijskom praktikovanju izvornog folka, bluza i džeza, prateća teorijska istraživanja na ovim stilskim poljima, istrajni prevodilački i književni rad, a najposle sveukupna renesansna aura nekonvencionalnog vojvođanskog trubadura – idealan su izvor na koji se mlađi autori danas mogu pozvati. Drugo je što prisustvo takvih retkih ličnosti-kontinenata kao što je Tilly, u našoj kulturi dosledno registruju isključivo malobrojni. Koreni uostalom ne pripadaju površini, niti su dostupni oku prolaznika. Wooden Ambulance učinili su zato galantnu uslugu mlađim ljubiteljima ovdašnje amerikane. Pozvali su ih da se neposredno upoznaju s čovekom koji ishodi pravo sa izvora i izvrsno baštini svoje muzičko i pesničko poreklo. Čovekom koji pritom živi u Subotici, a ne u Njujorku, Čikagu ili Nju Orleansu. Sastav Gorana Grubišića pozivnicu je uputio na najbolji način – snimanjem i objavom zajedničke ploče.
Northern Sadness delo je uspele sinergije između zrelosti koja to odavno jeste i mladosti koja to više nije. Wooden Ambulance poseduju dovoljno muzičkog umeća i prevaljenih kilometara da se postave kako valja i pruže Tillyjevom bakarno-bronzanom glasu udobno instrumentalno okrilje. Imaju istančan muzički osećaj i znaju da odaberu adekvatnu zvučnu formu za stihove kakve piše i beznaporno izgovara čovek s punom merom životnog iskustva i autorskog kredibiliteta. Grubišić je u Tillyju prepoznao ikoničnog bluzmena s kojim može da podeli svoje muzičke vizije. Delom mentora, delom saputnika i saučesnika. Njihova produktivna razmena darova iznedrila je harmonično umetničko delo sa zračenjem žanrovskog klasika. I samom naslovu uprkos – s mnogo gotovo južnjačke topline u severnjačkom pakovanju i s nemalo životne vedrine u nešto lirske tuge. Melanholija i tuga zapravo više pripadaju Grubišićevoj poetičnosti, makar sve pesme na albumu potpisao Tilly. Čak i u one stihove koji naoko pobuđuju bezizlaznost i čemer, stari prekaljeni momak koji je prošao, probao i video sve – pre je utkao karakteristične elemente luzerske nonšalantnosti, slatke gorčine i svojevrsne životne lakoće, nego što je uistinu ustalasao duboku modrinu severnjačke osećajnosti. Taj deo na dirkama duše pripao je Goranu Grubišiću i njegovoj družini. Otuda su se Wooden Ambulance i Lonesome Bob Tilly ovako dobro i srećno sreli i sporazumeli na istom drumu. Imali su šta jedni drugima da ponude. Imali su i šta da pruže poklonicima američkog duha pod ovim nebom – ostavili su za sobom jednu svevremenu muzičku relikviju.
I kako to obično biva posle preobražujućih sudbinskih sastanaka, donedavno poznate granice pomerile su se unedogled i širom su se otvorili novi horizonti.
Koliko za publiku i za aktere, toliko i za sam žanr.



четвртак, 15. октобар 2015.

Stray Dogg: Ništa prirodnije od ljubavi



Miloš Zubac



Postoje opšta mesta koja se javljaju u tekstovima o beogradskom sastavu Stray Dogg. Obavezni žanrovski imenitelj jedna elegantna ključna reč, potom listanje muzičkih junaka na koje se frontmen Dušan Strajnić ugledao. Identifikovanje raspoloženja koja pesme pobuđuju, uvek u prepoznatljivom registru melanholije i sete. Neretko, isticanje Strajnićeve mladosti i neusiljene harizme. Preispitivanje autorskog identiteta i profila – da li je posredi tradicionalni kantautor, markantni pojedinac s muzičkom pratnjom ili je to srčana pumpa pravog, složenog muzičkog organizma koji zovemo grupom. Najposle, kada je autor nadahnut, opšte mesto je emotivno intoniran tekst, pisan u povišenoj temperaturi. Privrženici ovog sastava bukvalno padaju u ljubav prema muzici koju čuju. Doslovna prevedenica engleskog izraza, mada bi verovatnije bilo da se sve događa u suprotnom smeru. Ljudi se uz njihove pesme ka ljubavi uspinju. 
Stray Dogg je voljen bend. Pre nego popularan, zato što je ovo potonje uvek relativno zavisi od tačke posmatranja i samog kriterijuma. Gledajući sa urbanih muzičkih ivičnjaka, po kojima se dobrovoljno ili iznuđeno kreću mnogi sastavi i kantautori u Srbiji, Stray Dogg su opšteprihvaćena vrednost. Kolektivno potvrđena kulturna činjenica. Posmatrajući iz avenije medijski dominantnih sadržaja i nametnutih kulturnih vrednosti, oni su još autentična i uticajna supkultura. Ne može se masovno voziti Tajanstvenim vozom, ali se može povećati broj vagona. Sve više putnika namernika ulazi u magičnu gvozdenu diližansu upravo zbog grupe Stray Dogg. I sve se više mladih, zahvaljujući Strajnićevom bendu, upoznaje s mitskim prerijama i prostranstvima američkog rokenrola. Sve to, na radost onih starijih, koji su u Srbiji dugo čekali pozvanog muzičkog junaka da probudi u njima drage muzičke svetove i učini ih dovoljno atraktivnim i vidljivim za druge. 
Ako je ovako s popularnošću, ljubav prema grupi Stray Dogg ne da se relativizovati budući da je ona, kada se jednom desi, apsolutna. Iz ove ljubavi porodi se i poneki dobronamerni kritički tekst o njihovom novom albumu – tamo gde se ona učini izneverenom. Tačnije, kada se izneveri žarka zaljubljenost i precizno omeđen horizont očekivanja. Zrela ljubav ipak podrazumeva trajnu naklonost i bezuslovno prihvatanje promena u drugome.  
Album Come Along Wind jeste mesto promene.
Dušan Strajnić pomirljivo bi prihvatio česta poređenja sa umetnicima koje voli i koji ga jesu formirali kao autora. Jedan je od najzapaženijih i najdoslednijih promotera amerikane u srpskoj muzici. Međutim, nijedan stvaralac ne ljubi maske koje mu se lepe za lik, niti može dugo da nosi isti žanrovski kaput. To je zato što umetnici rastu, poput dece. Dobar će krojač uvek ponovo uzeti meru staroj mušteriji zato što zna da poznate mere ne moraju važiti doveka. Tako su se i Strajnićeve autorske i interpretativne mere promenile, narasle su, kao što se izmenila stilska fizionomija celog njegovog sastava.
Uobičajeno je da se pažnja poklanja Dušanovom sugestivnom, suptilnom a porobljavajućem glasu. I taj je glas ovde evoluirao, ojesenio, dobio na dubini i izražajnosti. Postao je muževan, a nije prestao da bude eteričan. Stekao je novi kvalitet, a nije izgubio stari. Njegovi su stihovi postali snažniji, zagasitiji, citatniji i ponegde sudbinski obremenjeni. Otvorila su se cela motivska polja – naslovna pesma upečatljiv je omaž predačkoj osećajnosti i internacionalnom folklornom duhu. Vetar koji se simbolički zaziva kao prijatelj, posrednik do nedostupne drage, najposle i pobednik u ljubavnom suparništvu, karakterističan je za usmeno pesništvo i uspomene na doba mladosti čovečanstva. Totemistički prizori na imaginativnom omotu albuma, naročito detalji jahanja moćnih životinja, dolaze iz istog vrela arhajske umetnosti.
Muzička postelja za Strajnićeve stihove takođe je drugačija. Namestili su je mahom isti ljudi koji su s njim potpisali prva dva izdanja. Isti ljudi o kojima se premalo piše i čiji je trud u razvijanju idealnog muzičkog rezonatora za Strajnićev glas nedovoljno istican. Come Along Wind jeste mesto promene i za njih ili možda pre – za percepciju slušalaca kada je reč o značaju ostalih članova sastava Stray Dogg. Pogotovo je ovde primetan doprinos gitariste Marka Ignjatovića. Ako se njegovo sviranje na prethodnim albumima svodilo na ukusno i nenametljivo aranžiranje kulise za glavnog scenskog aktera, ako je pretežnije bilo nijansiranje nego kolorisanje, sada je to preovlađujuća boja u paleti zvukova, sasvim ravnopravna boji Strajnićevog glasa. Primetno stilsko odmicanje od ranije utvrđenog žanrovskog modela Dušan Strajnić nije izveo sam, Ignjatović je tu, uz dinamičnu ritam sekciju, odigrao najvažniju ulogu. Na trenutke elegantan kao Maurice Deebank, na trenutke u neočekivanom ali dobrodošlom postrok raspoloženju, između atmosferičnog i soničnog, stišanog i gromkog, ovaj je gitarista u korak ispratio pomenutu evoluciju u Strajnićevom pevanju. Možda ju je čak, promenom svog pristupa, izazvao.
Come Along Wind ne mora da se proslavlja kao najbolji album ovog benda. On to sasvim sigurno jeste, ali oglašavanje i ređanje albuma po hijerarhiji vrednosti dugoročno ne donosi korist nijednom sastavu. Ovo je album koji će pre svega suvereno pobiti ona opšta mesta s početka – ne mora Stray Dogg obavezno da svira amerikanu, niti mora muzikom uvek izazivati ista osećanja. Dušan Strajnić ne mora se uporno doživljavati kao večiti dečak, jer on to nije. Prestaće jednom i upoređivanje s drugim pevačima. Neće se više pitati da li je on u stvari prikriveni rasni kantautor – Come Along Wind konačno jeste izbalansirani zajednički trud i Stray Dogg sada jeste pravi organski sastav. S druge strane, ono što se zacelo neće promeniti u budućim tekstovima o njima, jeste dubokoemotivno pismo. I dalje će se pisati vrelim srcem, pre nego hladnom glavom.
Zato Come Along Wind valja prosto voleti.
Za one koji su u dosluhu sa ovim bendom, ništa prirodnije od toga.

четвртак, 16. април 2015.

Dušoskop (3)



Ne sećaš se prethodnog života zato što je sećanje osobina života koji upravo živiš.

Dušoskop (2)




Svakog jutra možeš da odlučiš hoćeš li biti radostan ili nesrećan. I za jedno i za drugo, potrebna ti je ista količina energije.

уторак, 14. април 2015.

Dušoskop (1)


Jedan čovek pričao je priču o svojih pet životnih etapa. 
Prva životna etapa bila je ovakva. Hodao je jednom ulicom u kojoj je bila rupa od šahta. Nije video rupu i upao je pravo u nju. Iznenadio se, uplašio i počeo da viče. Našao se u rupi, a nije bio kriv za to! Neko drugi je kriv što je sklonio poklopac! Jedva se, uz mnogo muke, izvukao, izubijan i ugruvan.
Njegova druga životna etapa bila je ovakva. Hodao je istom onom ulicom u kojoj je bila rupa od šahta. Nije je primetio i upao je pravo u nju. Opet je bio u rupi, a nije bio kriv za to. Uz dosta muke, izvukao se iz šahta.
Njegova treća životna etapa bila je ovakva. Hodao je istom onom ulicom u kojoj je bila rupa od šahta. U poslednji čas, primetio je rupu, ali je svejedno upao u nju. Navika je čudo. Rekao je sebi – ja sam kriv za ovo, video sam rupu i svejedno upao u nju. Lako je i brzo izašao iz šahta i produžio dalje.
Četvrta etapa njegovog života bila je ovakva. Hodao je istom onom ulicom u kojoj je bila rupa od šahta. Na vreme je uočio rupu i ...preskočio ju je. Produžio je dalje, istom ulicom.
Peta etapa čovekovog života bila je ovakva. Izabrao je drugu ulicu za šetnju.

среда, 18. фебруар 2015.

Bluz bolje prošlosti i nesigurne budućnosti

Spektakl – Bluz bolje prošlosti i nesigurne budućnosti

Milan Korać i Miloš Zubac su, kao što će i sami u intervjuu na neki način potvrditi, srodne duše. Poznavali su se i pre nego što su se sreli, muziku za Spektakl su imali u svojim glavama i pre nego što su uzeli instrumente u ruke. Zato je Spektakl tako nepretenciozan, drag i opušten. To je bluz koji nije i ne treba da bude iz delte Misisipija, već se iz svakog odsviranog tona vidi da je nastao ovde, na ovim prostorima. I u svom genomu sadrži pamćenje na svu muziku koja se na ovim prostorima ikad svirala. Možda zato u meni budi uspomene na prošlo vreme koje, kao i svako prošlo vreme, izgleda lepše nego ovo u kojem sad živimo. I sigurnije nego neizvesna budućnost.
<a href="http://miloszubacmilankorac.bandcamp.com/album/spektakl">Spektakl by Miloš Zubac i Milan Korać</a>
Ako mislite da je ovaj uvod prepatetičan, šta biste tek mislili da ste pročitali prvu verziju koja je završila u korpi za otpatke. Ali, ne brinite, intervju sa Milošem i Milanom je sve, samo ne patetičan. Uživaćete čitajući i shvatićete da pesnici i od šturih i neinspirativnih pitanja mogu da kreiraju zanimljive i duhovite odgovore. No, pređimo najzad na stvar:
  • Kažite mi prvo par najbitnijih stvari o vašim matičnim bendovima?
Miloš: Zamenićemo malo uloge. Ja ću o Šinobusima. Znam ih kao svoje, mogu o njima da pričam, a Milan je skroman, prećutaće nešto bitno. Na primer, da je reč o jednom od naših najvrednijih autorskih i koncertnih bluz rok sastava. Najvrednijih u dvostrukom smislu – marljivosti i značaja. Na stotine nastupa imaju za sobom. Drže do uzajamnog prijateljstva, koliko i do muzike koja ih spaja. Službeno rade od 2003. godine, kada su imali prvu svirku u Apatinu. Prešli su Vojvodinu uzduž i popreko. Objavili četiri studijska albuma, a za peti postoji utvrđen spisak pesama na zidu Milanove garaže. U Sloveniji su stekli mnoge prijatelje i zadobili zamašnu naklonost tamošnjih ljubitelja bluza. Poslednjih godina, proširili su svoj žanrovski spektar, zreli su kao bend i mogu sada sve.
Milan: Ja ću onda o Prkosima. Nikada nisam uspeo da ih prebrojim, a ni u potpunosti sagledam. Poseban bend, oduvek su negovali akustiku i liriku. Na način na koji nije niko na našim prostorima. Nije čudo što ih je primetio čovek iz Liverpula i oduševljeno pisao o njima u poznatom britanskom časopisu Rock’n’Reel. Njihov put nije klasičan bendovski. Oni su znali da snimaju pored jednog mikrofona, uvek negujući atmosferu. Pravili su konceptualne albume, imali godine aktivne koncertne aktivnosti, ali i periode kada je bend funkcionisao na daljinu, na nivou projekta. Ostali su verni poeziji i širili emociju daleko. Iz tog jezgra su nastali Novi Odmetnici i festival Poezika.
  • Kad i gde ste se upoznali, da li ste imali zajedničke projekte pre albuma Spektakl?
Miloš: Recimo da smo se prvi put sreli na promociji albuma prvenca Prkosa Drumskog, 2004. godine. Posle toga, prosto smo uvek znali jedan za drugoga. Čini se kao da smo i pre znali. Biografija i hronologija ponekad daju podatke koji se ne poklapaju sa unutrašnjim znanjem o pojedinim prijateljstvima.
Milan: Sećam se Miloševe priče o albumu Slika na Studentskom radiju Jesenjin, kada mu je domaćin bio tadašnji član Šinobusa Slobodan Mirić. Prošlo je mnogo godina pre nego što su nas zvanično upoznali zajednički prijatelji iz sveta muzike. Tada mi je rekao da sam član Novih Odmetnika, samo što to ne znam.
Miloš: Učlanio sam ga i pre nego što smo počeli da drugujemo. Video sam ga kako nam dolazi i kako je to njegov svet, koliko i moj. Kada su Novi Odmetnici nastupali u Petrovaradinu, u Galeriji Gradić, 2010. godine, Milan je bio tu. Gitara i glas. Došao je sa Žiksom i Đoletom iz Šinobusa. Sve se poklopilo. Bila je to jedna dragocena noć koja nam je svima pomalo promenila živote. Na primer, ceo festival Poezika začeo se iz čuda te odmetničke večeri.
Nešto godina kasnije, na jednom humanitarnom koncertu, Milan i ja smo seli na barske stolice i odsvirali zajedno desetak pesama, bez ikakve pripreme i dogovora. Tu se videlo da nam ne treba nikakvih uslova, a da možemo mnogo. Spektakl je došao posle toga, spontano.
  • Kažite nam nešto više o Spektaklu, da li ste koautori pesama ili je svako od vas dvojice priložio svoje kompozicije…
Milan: Priložili smo i svoje pesme, ali smo i koautori pesama. Miloš je napravio muziku na dve pesme iz moje zbirke Do modrih dubina, tako je krenulo. Posle se sve ispreplelo, pomešalo. Simbol na cd-u ukazuje na jedinstvo, pa tako na omotu nismo ni pisali ko je autor čega. Nije ni bitno. Važne su pesme.
Miloš: Taj amblem nalazi se na mojoj gitari. Izvorno, simboliše zajedništvo Oglala Lakota plemena iz porodice Sijuksa. Dabome, može da upućuje na svako jedinstvo, pa tako i ovo naše stvaralačko. Pojedine stihove zaista smo slagali zajedno, a neke cele Milanove tekstove mogao sam i ja da napišem ‒ toliko sam ih osećao kao svoje.
Milan Korać
Milan Korać

  • Da li ima obrada, ko su muzičari koji vas prate, gde je snimano, ko je snimao i producirao?
Milan: Na albumu ima dvanaest pesama, od kojih su dve obrade. Bledo Milana Mladenovića i Ljubavi Nikole Neškovića. U snimanju su učestvovali članovi Šinobusa. Nenad Patković je svirao klavijature i akustične gitare, koje su u njegovim rukama doživljavale transformacije kontinentalnih razmera. Đorđe Bubnjević ovog puta nije svirao bubnjeve, već udaraljke. Predrag Dmitrović je svirao bas gitaru, a Stefan Stefanović Gile usnu harmoniku. Album je snimljen u studiju SHINE u Novom Sadu, Miloš i ja smo snimali jedan drugog. Produkciju potpisujemo Radovan Škorić i ja.
Miloš: Usput smo beležili stvari kamerom. Otuda dokumentarni film o Spektaklu. Napravio ga je Dejan Dobrijević Bluzer, stari saradnik Šinobusa. U tom filmu vidi se kako su momci zapravo snimali svoje deonice. Stihom iz pesme Ljubavi, „pomalo van svake pameti”.
Milan: Pre snimanja smo se dogovorili da ne pozajmljujemo, niti iznajmljujemo bolju  opremu za snimanje i instrumente, već da sve snimimo sa onim što se nalazi u studiju SHINE. Šta je tu je, pa se snalazi. I ispade dobro!
  • Da li su pesme nastale specijalno za album?
Miloš: Ima i takvih, ali jednako je blizu istini da je album nastao specijalno zbog pesama. Milan i ja smo imali stihova i kompozicija koje nisu pronašle mesto na albumima Šinobusa i Prkosa Drumskog. Nije da nisu bile dobre, bile su samo bitno drugačije. Svetovi za sebe. Pojedine stvari čak su bile starije od samih naših bendova. Ušće pripada vremenu kada je Milan imao sastav Apsolutna vlaga. Jedan stih u pesmi Petar i Vendi upućuje na 1996. godinu i vreme studentskih protesta, a sama pesma nastala je nešto kasnije. Recimo da smo se Spektaklom odužili tim pesmama za strpljenje. Odužili smo se i sami sebi kao autorima. I sastavili smo te različite svetove u jedan mali univerzum.
Milan: Kada smo počeli rad na albumu, Miloš mi je doneo tekst Znamenje budnosti. Posle čitanja teksta, pomislio sam da treba da uzmem gitaru u ruke. Pravljenje muzike trajalo je onoliko koliko je trebalo da ispevam tekst. Kako sam je odsvirao prvi put, tako je snimljena. Instrumental U međuvremenu takođe je nastao u vreme rada na albumu. Pomenuo sam da je Miloš napisao muziku za dve pesme, Spektakl i Po obimu kruga, na moje tekstove. Osim ovih pesama, sve ostale su već postojale i čekale da uskoče u voz.
Zubac
Miloš Zubac

  • Obojica se bavite poezijom, imate objavljene knjige. Interesuje me šta mislite da li poezija danas lakše dolazi do publike u pisanoj ili u pevanoj formi. Ili mislite da su to dve različite publike?
Miloš: Serž, ti pamtiš da se u samoupravnim godinama poezija masovno recitovala na stadionima, na ulicama, a naročito po birtijama. Imala je lep period čitalačke i slušalačke ekspanzije. Ljudi su zaista slušali. Zaljubljivali su se uz poeziju, to je bio generacijski lirski kardiogram. Ta i ta pesma bila bi nečija emotivna lična karta. Danas će malo ko zastati da posluša izgovorenu pesmu, a kamoli poemu – diktat brze informacije sasvim je suzio ljudsku pažnju i prijemčivost.
Vredna poezija mogla je da se podmetne narodu i putem muzike – Duško Trifunović bio je nenadmašan u tome. Tada je bilo mnogo ljudi koji čitaju poeziju, znatno manje onih koji je pišu i najmanje onih koji se poezijom bave u okviru akademskog poziva. Ovi iz nekadašnje najbrojnije kategorije sada su najređi…
Nije jednostavno dati dobar odgovor na tvoje dobro pitanje. Publika se danas ne može izmeriti. Naizgled, kao da je nema.
Rekao bih da poezija jednako diše, ali mora da adaptira pluća na nove klimatske uslove. Postupno i tiho prilagođava se duhu vremena. Tako je pronašla prostor, recimo, na društvenim mrežama. Tu je verovatno i publika. Ne možeš je više sagledati na jednom mestu, ali nalazi se u virtuelnom svetu. U virtuelnim bistroima. I to je dobro.
Milan: U velikoj meri publike jesu različite. Mnogo je manje onih koji čitaju poeziju. U pevanoj formi dolazi i do onih koji knjigu pesama ne bi uzeli u ruke. Uz pomoć interneta poezija u pevanoj formi može lako doći do miliona slušalaca. To je dobro. Muzika i poezija se prirodno prožimaju. Samo ih treba negovati.
  • Da li je ovo ad hok projekat ili planirate da ga šire predstavite putem koncerata, TV nastupa i slično?
Milan: U Kriva Marta Blues Pub-u, u Novom Sadu, 6. februara održana je koncertna promocija albuma. Nije bilo zajedničkih proba, ali je na bini sve funkcionisalo. Za svakog od nas to je bilo drugačije muzičko iskustvo. Mislim da je i publika doživela slično. Iako ovo jeste vrsta ad hok projekta, koncerata će sigurno biti. Recimo, upravo smo saznali da ćemo predstavljati Srbiju na internacionalnom festivalu u mestu Assisi, u Italiji, u julu ove godine.
  • Koji su vam dalji planovi sa vašim matičnim bendovima, na književnom i bilo kom drugom planu?
Miloš: Prkos Drumski objaviće ove godine studijski album. Namirilo se petnaest godina od prvog koncerta. Milan je učestvovao u snimanju, dve pesme skrojili smo na njegovu muziku. Pridružio nam se i u radu na jednoj zlatnoj posveti nekadašnjem Novom Sadu. Pesmu ćemo pridodati albumu kao video-formu. To može da se nazove planom. Ima toga još, ali navikao sam da ne govorim o namerama u budućnosti, bližoj ili daljoj. Milan i ja smo ionako svikli na jednu staru devizu: sve ide po planu, samo se plan menja.
Milan:  Šinobusi imaju konstantnu koncertnu aktivnost. U februaru i martu idemo na mini turneju Bački biathlon, a u aprilu sviramo nekoliko koncerata u Sloveniji. Napravili smo okvir za peti studijski album. Kosturi pesama su gotovi, sada predstoji najlepši, kreativni period uobličavanja. Album ćemo snimati na proleće 2016. godine. Do tada, planiramo da objavimo dva nova singla, a jedna pesma biće obrada poznatog slovenačkog kantautora.
Miloš: Eto. Niste se odlučili za novu pesmu Darka Kraljića.
Milan: Devojka mala obrada se naslušala!