среда, 27. август 2014.

Prkos Drumski: muzika sutona

Miloš Zubac

Novosadski Prkos Drumski: muzika sutona

Novosadski sastav Prkos Drumski ove godine obeležava deset godina postojanja. Do sada, u njegovom radu učestvovalo je petnaestoro muzičara i stvaralo muziku onako kako to čine Kubanci iz Vendersovog filma, a kako to slikovito opisuje osnivač benda i naš sagovornik Miloš Zubac…
Bend Prkos Drumski nastao je 2002. godine u Novom Sadu, kada ga je osnovao pesnik, muzičar i doktor književnih nauka Miloš Zubac. Tokom deceniju dugog trajanja Prkosa, mnogi muzičari, različitih godišta, oblikovali su muziku i udahnuli su život, svirajući na raznovrsnim instrumentima, ovom veoma kvalitetnom novosadskom sastavu.
Povodom jubileja, o Prkosu Drumskom govori nam pevač i gitarista, Miloš Zubac.
Miloš Zubac (1976) prvi je, kako kaže, među jednakima u Prkosu Drumskom. Pored muzičkog stvaralaštva, svoju bogatu kreativnost iskazao je i poezijom. Objavio je zbirke pesama Vilindar (2001), Poezika (2003) i Flor Y Canto (2008), kao i književnonaučnu studiju Molitve Desanke Maksimović (2008). Oženjen je Draganom i ima ćerku Milenu. 

LW: Kako želite da obeležite ovaj jubilej, deset godina postojanja Prkosa Drumskog?
Miloš: Deset godina jeste ostalo za nama. Nastavićemo da stvaramo, to je najbolji način da se obeleži naše trajanje. Pri tom, uskoro ćemo predstaviti album Alhemija, koji smo snimali na mahove, u protekle tri godine. Čini se da će se pojaviti u pravo vreme…
LW: Kako je nastao Prkos Drumski? Koliko je u početku bilo članova i da li ste spontano došli na ideju da primate nove članove?
Miloš: Prkos Drumski je isprva nastao u mojoj misli i nameri da podelim svoju stvaralačku snagu sa srodnim dušama, da zajedno načinimo nešto dobro i vredno. Osnivač sam družine, praktično njen prvi sanjar. To je jedino moje prvenstvo, u svemu smo drugom svi bili i ostali jednaki. Na moj kreativni san nadovezali su se snovi onih koji su mi se s vremenom pridružili na istom drumu, ljudi s kojima sam svirao, pevao, nastupao, snimao, putovao, a pre svega – drugovao. S početka nas je bilo petoro, a potom se broj članova menjao. Čuvali smo se od promene putem promene. Svako je ostajao koliko može i hoće, nekoga su daljine uzele, nekoga promena životnih prioriteta, nekoga osećaj da je namirio svoje iskustvo, dao sve što ume i naučio sve što ima, a neko bi jednostavno otišao zato što u životu ne prerastu sve zaljubljenosti u ljubav.
LW: Kako funkcionišete u tako velikom sastavu, organizacijski i kao kolege?Ko je najstariji, a ko najmlađi član, koji vam je prosek godina?
 Miloš: Znaš kako mi, u stvari, radimo? Kao oni kubanski starci iz Vendersovog filma. Slušamo jedni druge, prepuštamo se trenutku i nemamo tvrdih aranžmanskih pravila. Niko tu nije suvišan, a nema nas malo. Danas je Prkos Drumski ponešto nalik onom sastavu koji je pratio Dilana na turneji Kotrljajuća grmljavina, o kojoj je pisao Šepard. Oko svakoga od nas možeš da formiraš novi bend. To je sinergija jakih ličnosti. Međutim, svi su svesni da služe celini i da zarad kolektiva često moraš odoleti sopstvenom demonu. Neko to shvati u trenu, a nekome treba vremena. Nisam od onih koji govore ljudima šta i kako da sviraju. Ne zanima me ta vrsta naručene predvidljivosti. Kada je o starosti i mladosti reč, moja Dragana i ja smo najstariji. Milovan Đuđić Džimi je najmlađi, ali je on mlad po izvodu iz knjige rođenih, a ne po pristupu i ponašanju. U svakoj Džimijevoj godini dve su moje. Prosek godina u bendu je negde na pola puta.



LW: Mnogi od vas sviraju više od jednog instrumenta. Da li ste formalno muzički obrazovani i da li je ljubav prema muzici i stvaranju to što vas povezuje?
Miloš: Ivan Seničić svira jednako dobro gitaru i klavir, a nekada je svirao čelo. Miloš Drobnjaković svira mnoge instrumente, Uroša Pajića privlače žičani, duvački i udarački instrumenti, Džimi svira bukvalno sve što ima žice, osim klavira. Sanja Marković je umela da svira na svakom instrumentu kojeg se dotakne, s neobičnom lakoćom. Nismo svi imali formalno muzičko obrazovanje. Tijana Sekulić i Staša Kostić najdalje su odmakle. Prva je profesorka klavira, druga će za koju godinu predavati violinu. U našoj družini sreli su se akademski obrazovani muzičari sa onima koji su bili samouki, a koje je vodila samo nepresušna pasija. Ljubav prema muzici, tačnije stvaralaštvu, jeste obavezna spona, ali bilo je uvek i one opšteljudske, uzajamne privlačnosti i iskrenog prijateljstva. Nije pesma sve što nas spaja.
LW: Vaša muzika je autorska, ko je zadužen za komponovanje, a ko za tekst?
Miloš: Krasi nas autorska raznolikost. Nekoliko kantautora radilo je ili radi u Prkosu Drumskom, a skoro svi članovi benda umeju da komponuju. Nikada nisam uživao samo u svom stihu, samo u svom glasu, ali jesam u prožimanju različitih autorskih glasova, muških i ženskih. Tekstove smo pisali sami ili smo posvajali reči dobrih pesnika. Na albumima je gospodarila ženska energija, a na koncertima muška.
LW: Kako bi opisao vašu muziku nekome ko je još uvek nije čuo?
Miloš: Ako bi trebalo da opišem nekome našu muziku, našao bih se u nevolji. Svakim objašnjavanjem svoje umetnosti oduzimaš joj malo budućnosti. No, recimo da je muzika na našim albumima kao muzika sutona. Suton je pukotina između svetova. Možda mi zato toliko znači jedna minijatura s tim naslovom, čarobnih minut i po, na albumu Jesenje lišće. Uživo smo posve drugačiji. Album kao što je Vreme ispred nas nemaš gde da izvedeš. Možda u nekoj crkvici, ali sigurno ne u zadimljenom pabu, gde se uglavnom zateknemo. Zato na koncertima sviramo sirovije, grublje. Bude svega, raspojasamo se… ja više larmam, a manje pevam, bude huke i buke. Drugačije ne može. Da nismo s vremenom podigli tu fasadu, koju pokazujemo samo na koncertima, verovatno danas ne bismo ni nastupali uživo. Publiku nije mnogo zanimala delikatnost, nežnost i krhkost koju smo imali. Nisu ljudi znali šta će s tim…
LW: Do sada ste izdali nekoliko singlova i dva digitalna albuma dostupna za besplatno preuzimanje. Da li možemo da očekujemo i CD? Kada su vam sledeći nastupi i da li imate u planu da svirate i u drugim gradovima u Srbiji?
Miloš: Bilo je tih digitalnih albuma i u CD formatu, ali smo ih brzo razdelili prijateljima. Uskoro će se pojaviti novi studijski album, u izdanju Kreativnog centra Vigvam. Alhemija. Posle celih godina samozatajnosti, u Novom Sadu sviramo češće nego obično, praktično svakih mesec dana, ali i to će proći. Ne znam hoćemo li svirati u drugim gradovima. Moraju zvezde da se zavere, pa da se to desi. Može biti, a ne mora. Ako bih mogao da biram, iskreno, najviše bih voleo da još jednom zasviramo preko granice, u Kotezima, u dalmatinskom gradu Vrgorcu, kod našeg voljenog druga Ivice Stankovića. Tamo smo se uvek osećali kao kod kuće. Postoje duboki razlozi za tu moju želju i nema nastupa kojem bih se više radovao.
by Tijana Janković on 26/06/2012
 http://www.lookerweekly.com/interview/milos-zubac/
 Prkos Drumski na Fejsbuku.

субота, 23. август 2014.

U potrazi za izgubljenim govorom

 

 




Likovni ciklusi Danila Vuksanovića nikada nisu bili lišeni pažljivo promišljene kontekstualnosti. Njegovi stvaralački krugovi, štedro ispunjeni semantičkim nabojem, doticali su se i nadovezivali tokom godina, često ulazeći u međusobne preplete. Idejne zametke budućih   ciklusa on je ostavljao u dubokim tematskim brazdama prethodnih, ne bi li  u svojim kasnijim radovima mogao da namiri punu žetvu njihovih značenja. Sklon zamašnim stvaralačkim zahvatima, renesansno razbokoren, filozofski kontemplativan, pesnički osetljiv a zanatski dosetljiv, Vuksanović je ne jednom otiskivao svoj čun od pošteno zadobijene, prijatne sigurnosti u okrilju vanredne likovne tehnike, odvažno ga usmeravajući prema drugorodnim, još neosvojenim umetničkim horizontima. 
Po povratku s takvih putovanja, on je prikupljena znamenja i saznanja bez zadrške ugrađivao u matricu svog likovnog postupka. Činio je to u najmanje dve ravni. Kada je za pojedine likovne cikluse upotrebljavao odabrane književno-istorijske motive, bila je to kritička idejno-interpretativna ravan. Kada su zapamćeni muzički ritmovi i fraze davali ritam i tempo samim pokretima ruke prilikom slikanja, a pismo maternjeg jezika postalo punopravni likovni elemenat, bila je to sinergijska ravan u kojoj su se komponente drugih umetnosti srećno implementirale u samu srž likovne prakse. Tako je nervatura ćiriličkog pisma, kojim su ispisane najvrednije književne stranice jednog naroda, u Vuksanovićevoj samosvojnoj recenziji dobila konstitutivnu vrednost unutar njegove crtačke tehnike.

Dakako, predviđena kontekstualizacija zahtevala je od njega znatno više od stilizovanog ili brzopisnog iscrtavanja slova. Sama podloga za crtež morala je biti pripremljena tako da bude nalik srednjovekovnom pergamentu. U staroj književnosti, purpurna, žuta i bela bile su boje rukopisnih knjiga, dok su tekstovi uglavnom bili nanošeni preko već postojećih, prethodno sastruganih slojeva teksta. Takav višeslojni pergament zvao se palimpsest. Vuksanovićevo opredeljenje da za strukturu svojih ćiriličkih crteža uzme palimpsest, ispisujući na podlozi pomenutih boja redove u različitim oblicima, često jedne preko drugih, uz upotrebu ornamenata, inicijala i minijatura, nepogrešivo upućuje na adrese srednjovekovnog književnog nasleđa u punoj žanrovskoj razuđenosti. Na drugoj strani, reminscencije na rukopisnu i vizuelnu kulturu srednjeg veka u funkciji su pripreme prostora za snažno semantičko trenje koje će se dogoditi na njegovim crtežima. Danilo Vuksanović je autor koji voli da suočava obeležja nametnutog Zeitgeista s vrednostima minulih vremena. Iz jednog viteškog doba on uzima pismo, pergament i boju. Čak je i sadržaj ćiriličkog teksta podoban sadržaju arhaičnih dokumenata. Međutim, Vuksanović ispisuje samo fragmente, kriptične trake nekadašnjih rukopisnih celina, istrgnute iz kanonizovane srednjovekovne kulture. Njima suprotstavlja delove sopstvenog autodiktata, brzopisno beležene misli kao reflekse duševne bure savremenog čoveka.



Kako bi dodatno zaoštrio kontrast između pretpostavljene celovitosti starih i bolne nedorečenosti važećih civilizacijskih uzusa, Vuksanović pojedine crteže i zapise kanapom uvezuje u „Potpisnu mapu”, upečatljiv somnabulni artefakt koji se čita kao kakav ukoričen alhemičarski rukopis, tačnije ono što je od njega u Poslednjem vremenu moglo da ostane sačuvano. Isečci gustog teksta, otuđenog od prvobitnog smisla u zaleđu oniričkih, katkad grotesknih likovnih projekcija, nacionalni svetitelji pod plaštom animiranih superheroja, krstoliki simboli neprolaznog života nasuprot detaljnim spiskovima svakodnevnih dužnosti, namerno obeznačene slovne magistrale i transverzale, obrisi sveprisutne aveti globalizma nad ostacima samosvojnosti malog naroda – ispunjavaju otežale stranice ove začudne slikovne knjige. Uprkos neiskrčenoj šumi ispisanih slova, bilo da su ona organizovana u reči ili ne, komunikacijski tok između autora i posmatrača hotimično je sveden na dejstvo snažnih asocijativnih polja. Kao da je u tkivu samog pisma, razvenčanog od uobičajene, pravolinijske funkcije sporazumevanja, Vuksanović pronašao kodove dubljeg, istinitijeg osećanja jezika i bivstva.

I dok planetarna informatičko-tehnološka hidra neumitno metamorfozira svoju izvornu bit, do tačke kada informacije počinju da vladaju čovekom umesto da mu služe, dok se masovno šalju elektronske poruke besprizorno kratkog veka umesto pisama, a ljudi gotovo da se i ne sreću izvan nasušne mreže svih mreža, Danilo Vuksanović svojeručnom ćirilicom, u nesputanom ritmu ličnih stvaralačkih damara, ispisuje delove zaboravljenog egzistencijalnog smisla, tragajući za šifrom govora koju smo negde izgubili.

Miloš Zubac

Nina Romić

Pojava Nine Romić na prostorima na kojima je i lane bilo vrsnih kantautora, ali ne i dovoljno priznatih i prepoznatih žena od tog dara i posla, u jednom posve oskudnom, korumpiranom vremenu u kojem se toliko toga bezvrednoga razmetljivo reprodukuje, a toliko malo vrednoga nenametljivo proizvodi, gotovo da ima snagu mistične objave. Enigmatična Zagrepčanka s vestern gitarom, zagasitim glasom i ogoljeno ispovednim, ali nikada trivijalnim versom, prekoračila je granicu koja razdvaja njenu osobnu i kolektivnu stvarnost ne bi li nadahnula prijemčive duše i setila ljude na magijsko poreklo pesme i ogromnu stvaralačku moć žene.
Dabome, nije ona došla ovamo s bilo kakvim misionarskim namerama nego s prtljagom pesama kojima je sama sebe isceljivala. Ali, onaj koji je sebe jednom zalečio ličnim umetničkim činom, možda će moći isto da izvede i s tuđim boljkama. Otuda se muzika Nine Romić ne može lišiti belega onog višeg cilja niti se može prećutati zaumnost svetova iz kojih se rađa. Otuda je i autorsko prisustvo Nine Romić stalno obasjano nedokučivom lunarnom svetlošću i uvijeno u tajanstvenu lirsku izmaglicu. Ova zagonetna devojka iskreno ljubi maglu. Bilo na javi, bilo u pesmi. Taj afinitet nije samo njena karakterna nego i poetička vrednost. Uvek na prelazu između tople melanholije i hladne ali nijansirane monohromije – njene pesme umnogome asociraju na brendirana platna panonskog slikara Zdravka Mandića. Pomalo su neoprezno novinari podebljavali njenu privrženost istorodnim kantautorskim pojavama na drugim meridijanima. Nisu pri tom bili u krivu, naprotiv. Jeste Marisa Nadler, jeste Džoan Baez. Jeste i Jadranka Stojaković. Naročito potonja, iako bi se na ovu prirodnu srodnost u znak nepoverenja zacelo podigle obrve mnogih ljubitelja Nininog sofisticiranog hermetizma. Ali poređenja unutar istog žanra plodna su samo ako nekome pomažu i nešto mu dobroga pridaju. U protivnom, uvek se inicijalna lepota nepotrebno gubi i čarolija slabi. Stvaralački kalibar Nine Romić od one je posebne, neuporedive sorte. Ne treba joj pomagati niti odmagati poređenjima. U njenom slučaju, sličnosti bi eventualno valjalo izvoditi iz drugih umetnosti. Iz likovnih, pošto su aranžmani njenih pesama toliko pikturalni i promišljeno ambijentalni. Iz pesničkih, budući da itekako ima ukletog lirskog romantizma u tamnom jezgru njenih stihova. Ili zbog njene naklonosti prema stihovima svoje majke Ružice, Mostarke koja je u devojaštvu pisala izvrsnu poeziju i srećom nije to zatajila od svoje talentovane kćeri.



Izrazito duhovno opismenjena, Nina Romić je stvaralački identitet gradila na stari način, poštujući drevni kodeks inicijacije, putovanja i saznanja. Pronašla je vodiča u Dunji Knebl koja ju je isprva upoznala s bogatom baštinom hrvatskog folklora i potom povela na hodočašće u čarobne, inspirativne predele tradicionalnog muzičkog izraza. Zato se danas u Nininom profilisanom autorskom repertoaru može zalomiti i poneka zagorska ili međumurska narodna tema. Zato će sutra Nina Romić i sama kao mentor nesebično pomoći nekom mladom autoru da valjano završi školu umetničkog zrevanja.
Nina je kraljevski beli krin u neprohodnoj šumi jalove replikantske muzike i potrošnih stihova koji su trajni koliko jedan hip. Nesumnjivo je najkompletnija kantautorka u svojoj zemlji. Njena univerzalnost leži u smeloj leguri suptilno udešene psihodelije, idiomske folk i bluz motivacije i odmerenog zavičajnog sevdaha u jednom sasvim inokosnom, nezaboravnom glasu. Ona je praktično još u životnom mladanju, a već je suvereno nadrasla svaki diktat spoljnih okolnosti u pogledu biranja dalje stvaralačke staze. Šta god da uzme za svoju izvođačku i autorsku budućnost, biće to samo njena odluka. Onaj koji je zarana stigao na cilj nema razloga da žuri i ne može da pogreši u izboru.

Ivan Škrabe




Ivan Škrabe je enfant terrible novoodmetničkog plemena. Buntovni Jaskanac, student filozofije i strasni ljubitelj plemenitih konja koji je već formiranom kolektivnom profilu ove amblematične družine pridodao dugometnu auru svoje mladalačke nesputanosti, prostoljudskog šarma i topline, a kadikad i ponešto od tipično revolveraške brzopletosti u postupanju i govoru. Impulsivan, srčan i pravdoljubiv, Škrabe je izrazitu osetljivost na tuđu patnju i nemaštinu implementirao u svoje stihove. A kako ljudi sve što je uhu novo programski klasifikuju i upoređuju na osnovu poznatih referentnih tačaka, njegove su pesme namah prepoznali kao protestne, angažovane, ili socijalno-politički osvešćene. Jasno, kada je poneseno pevao ili nonšalantno pevušio o čuvstvima prema voljenom biću, pesme su mu bile imenovane kao – ljubavne. Takvo odvajkada patentirano tematsko dvojstvo sasvim je u duhu žilave kantautorske tradicije od rapsodskih, trubadurskih i minstrelskih vremena, pa sve do velikih pesnika rokenrola i bardova na čijim se stvaralačkim vrelima Škrabe odmalena krepio. Zbog živog dosluha s prethodnicima, nije bilo teško otkriti njegovu specifičnu žanrovsku formulu. Folk, bluz, kantri i šansona – sve su to elementi Škrabeovog stvaralačkog sistema koje bi on sam bez oklevanja razglasio i pripisao sebi uz ime.
Međutim, mnogo je više zatajenog bogatstva u ovom momku nego što može dokučiti pravolinijska misao koja sve smešta u poznate ladice sa etiketom sadržaja. Bez obzira na jasne žanrovske odrednice, Škrabeove pesme volšebno su zavodljive i neskriveno – osećajne, ma kako on svoju hipertrofiranu osećajnost manifestovao. Bilo da psuje i gerilski udara po licemerju društva, bilo da romantičarski niže ljuvene reči, bilo da duboko proživljenim impresijama odgovara na zaziv svoje bliske prijateljice Prirode, Škrabe je jednako neposredan i otvoren poput iznimno senzitivnog deteta koje burno reaguje na svakovrsne impulse okoline i svog unutrašnjeg sveta. Ali, u njemu podzemno hoće da probiju i iskustveni uvidi zrele duše i zaveštane mudrosti velikih učitelja Istoka, a kada se svemu dodaju šeretluk i povremena sklonost ka marifetlucima, portret mladog odmetnika iz Jastrebarskog postaje nesamerljivo složen i bogat u odnosu na formalne karakteristike njegovog autorskog rada.




U maniru američkog konjičkog oficira koji usred teškog boja hrabro grabi ka generalskoj epoleti, Škrabe je u malo vremena zavredio reputaciju zagrebačkog koncertnog meteora. Na svojim nastupima pokazao je zamašnu izvođačku veštinu i spontanost u komunikaciji s publikom kakva se obično nalazi tek u prekaljenim majstorima scenskog performansa. Takve autore prosto je neophodno doživeti na bini, kada su u punoj interpretativnoj snazi i magijskoj moći i kada im krila nisu svezana ograničenjima jednodimenzionalnog zvučnog posrednika. Pogotovu zato što Škrabe uživo ume da načini efektan omaž i naklon ličnim svetiteljima poput Ledbelija i Keša, a koncerti više nego bilo koji snimak otkrivaju privilegovano mesto Vudija Gatrija u njegovom rodoslovu. Uvek kada se Škrabe pred ljudima dohvati gitare, u njegovom polju zasvetle mitologizovani likovi ovih pepelnih anđela koje on samouvereno ubraja u svoje pretke. I svaki put nanovo se odmotava jedan sudbinski San o bluzu u koji ovaj vispreni sanjar na sceni želi da povede sve one koji su spremni da zagaze dublje i dalje.
Ivan Škrabe je među Nove Odmetnike hrupio kao turbulentni mladi desperado koji ima šta da kaže i pokaže, očigledno svestan da je zlatna budućnost hrvatske kantautorske pesme već odabrala vesnika u kome će da se ogleda. Pod uslovom da Škrabe pristane na ulogu ogledala.

Autor: Miloš Zubac

петак, 22. август 2014.

Hope's beautiful daughters

Miloš Zubac


Ako Nada, kako veli Sveti Avgustin, doista ima dve prelepe kćeri, i ako se one zovu Bes i Hrabrost, Katarina Juvančič u sebi objedinjuje sva tri imena i svojstva. 
Ona nije slučajno odabrala misao hiponskog mudraca za moto svog novog albuma. 
Ako je Bes odgovor na poredak stvari, a Hrabrost garant da taj poredak neće ostati nepromenjen, slovenačka kantautorka, u svom muzičkom delovanju i beskompromisnom društvenom aktivizmu, od ova dva elementa neumorno oblikuje i preporađa Nadu u jedan svet za koji se vredi boriti. 
Svet koji danas svi delimo, u kojem postoje nebrojene naprsline, oboljenja i disfunkcije, a koje sve zajedno – nisu taj svet sam po sebi. 
Sa svetom je zapravo sve u redu. 
S ljudima nije.
A svet je nekada bio mlad kao što je i čovek bio mlad. Na mladost sveta i zoru ljudskih bića, sećaju nas folklorne pripovesti kolektiva koji se razdelio u rukavce različitih naroda sa svojim samosvojnim kulturama i zasebnim uspomenama na arhajsko doba. Toplina mita očuvala se do našeg vremena kao nepotrošivi depozit kolektivnog pamćenja u kojem postoje šifre za svaki civilizacijski trenutak, pa tako i naš.
Antropolog po obrazovanju, muzički stvaralac po pasiji, posrednik između svetova po senzitivnosti i darovima koji se ne daju objašnjavati, Katarina Juvančič posegnula je za pomenutim šiframa u mitsku baštinu škotske kulture. Njena nesvakidašnja veza sa ovom zemljom ne ogleda se samo u probranim bajkama škotskih ostrva i arhipelaga – Šetlanda, Orknija i Hebrida, koje je kao narativne celine uvrstila na svoj muzički album. Dubok afinitet za gelsko-škotske prostore vidi se i u aranžmanima pesama, u izboru studijskih saradnika, u načinu na koji je koristila svoj topao, prepoznatljiv glas, kao i u opredeljenju za jedan škotski tradicional koji je dvojezički reinterpretirala u nadahnutom dijalogu s Karin Polvart, afirmisanom škotskom kantautorkom. 
Na koncu, spona između stare ostrvske zemlje i slovenačke umetnice počiva na brojnim koncertima koje je ona, uz svog dugogodišnjeg saborca i saputnika Dejana Lapanju, do danas održala u Škotskoj.
Album Hope’s beautiful daughters tematski se prirodno nadovezuje na njihov prvenac Selivke.
I ovde je svaka pesma pažljivo izgrađen omaž ženskoj snazi i hrabrosti da se učini nešto što se od žene ne očekuje ili joj se u društvu strogo brani. Ovde junakinje ulaze u nove pesme pravo iz mitskog arhetipa, iz pomenutih škotskih bajki, ili iz inuitskih legendi, gde magija primitivnog doživljaja sveta još duboko diše, gde žene trče s vukovima u divljini, dok pojedine heroine dolaze iz vremena kojem smo tek videli leđa, ako uopšte jesmo. Tako se u jednoj pesmi srećemo sa Irenom Sendlerovom koja je spasla dve i po hiljade mališana iz varšavskog geta, u drugoj s Fridom Kalo, u trećoj s Rozom Luksemburg.
Hope’s beautiful daughters slavi izvornu kreativnost, mudrost, velikodušnost, dubokouvidnost i snažnu instinktivnu prirodu žene. Iako jeste jedan od temeljnih motiva, žena kao žrtva nije jedini Katarinin saznajni interes – da jeste, ne bi njena pripovedačka, lirska i muzička umetnost bila toliko široka, sveobuhvatna i živa. Selivke su se možda više bavile potlačenošću, cenzurom i samocenzurom ženske suštine. Nove pesme, međutim, već nude i nove izlaze. Tačnije, novo se ovde pronalazi u starom. Otuda Katarina na albumu ostavlja cela tri naslova za muške naratore koji na gelsko-škotskom jeziku pripovedaju tri drevne bajke, uz primereno svedenu, ambijentalnu muzičku pratnju slovenačke družine Salamandra Salamandra. 
Junakinje ovih priča pre su odlučne stvarateljke svetova, koje svesno prekoračuju granice, ili su osobe koje prirodnu dobrotu svog bića neće izdati ni u najtežim okolnostima, nego što su bilo kakve žrtve. 
Birajući da trećinu albuma nesebično odvoji za aktiviranje šifri iz starih škotskih predanja, da nemali prostor na svom autorskom izdanju prepusti muškim glasovima koji nam u tri narativa daju bezvremene primere ženske dovitljivosti, hrabrosti, poštenja i snage, Katarina Juvančič igra svoju medijumsku ulogu i sasvim mirno sklanja se u stranu, ostavljajući mesto za izvorni pragovor tradicije. Čak se i ekstatični Dejan Lapanja dobrovoljno povlači u ulogu ritam gitariste, zvučnog konstruktora i aranžera, birajući da tek u par navrata individualno zagrmi punom snagom svoje gitare.
Tolika sposobnost da se svesno odoli samom sebi i da se inače bujna stvaralačka i izvođačka potreba slovenačkog tandema stavi u službu prenosa starog znanja iz mitske građe, sasvim je retka i vredna je iskrenog naklona.
I mada Hope’s beautiful daughters gledaju često u prošlost, one ne odvraćaju pogled od današnjice – jedna od reminiscenci na društveno svakodnevlje jesu zvučni fragmenti nedavnih građanskih protesta u Ljubljani.
Međutim, u jezgru svega što Katarina Juvančič radi, ostaje vanvremenska predstava žene kao životvorne sile.
Kako je jedno od ključnih pitanja koja se čuju na ovom albumu – what can a poor woman do – na istom mestu daje se nedvosmislena adresa na kojoj se odgovor može pronaći.
U arhetipima sveta koji je nekada bio mlad.
Onde je žena upravo onakva kakvom je slovenačka umetnica vidi. Onde ona nije mučenica. Snažna je, neustrašiva, znatiželjna i plodna. Životna. Kreativna. Slobodna.
Pritom, krivca za sapetost ženske snage Katarina ne traži i ne imenuje u bahatoj dominaciji muškog elementa. Traži uzroke i lek u ženi samoj, u unutrašnjem nesporazumu, tek potom u nesporazumu sa okolinom, ne bi li se u ravnopravnom i skladnom delovanju oba kosmička principa, muškog i ženskog, uspostavio ekvilibrijum sveta.
Katarina Juvančič ne daje svoje odgovore agresivno i mnoge pobornice savremenog feminizma mogle bi se u tome ugledati na nju.

Nežni cvrkut ptica kojim se završava album Hope’s beautiful daughters, kazuje nam da su ritam i muzika prirode najbolji učitelj ravnoteže i ujedno, da su male selice s prethodnog izdanja ovde pronašle svoj dom.





петак, 01. август 2014.

Poezika, 2013.

Miloš Zubac, o festivalu Poezika

POEZIKA je jedinstven muzički festival. Njegovi učesnici nisu samo umetnici, nego su redom prijatelji i neposredni saradnici. Regionalna stvaralačka porodica. Nisu tek u prolazu u Novom Sadu, kako bi produžili u drugi grad, na sledeći koncert. Nemaju menadžere, nisu pod kapom muzičke industrije i korporativnog tržišta, ne traže posebne uslove i nemaju naročitih scenskih zahteva. Dolaze s različitih strana i daljina da nastupe u Kulturnom centru Novog Sada i ponovo se sretnu na istoj sceni, kao što su činili i proteklih godina na drugim mestima, ali u potpunoj medijskoj ćutnji. Zato se za njihove pesme i njihova imena još nedovoljno zna – bar je to važilo do ovog festivala. Na radost posvećenim ljubiteljima pevanog stiha, a na korist tim autentičnim muzičkim junacima i junakinjama koji su navikli da gaze po neistraženim puteljcima, pre nego po mnogoljudnim bulevarima, za njih će se posle ovog događaja i te kako čuti. Možda će ih to iskustvo ponešto promeniti, kao što će promeniti one koji dođu da ih vide uživo.
Festivali su najvredniji onda kada su na samom svom izvoru. Kada postoje u vremenu jedino da bi proslavili čistotu ideja, autorske i izvođačke talente i istrajan stvaralački rad.
Sada i ovde, POEZIKA je takav, sasvim redak izvor na kojem se vredi naći.

http://www.poezika.com