уторак, 29. јул 2014.

Katarina Juvančič & Dejan Lapanja

26. jun 2013.
 Katarina Juvančič је talentovana Slovenka živog, podsticajnog glasa. Dubokosvesna je ličnost. I neobično draga, neposredna žena, s porukom iskrenog humanizma u pesmi, ispisanom krupnim, verzalnim slovima. Glas, Ličnost i Poruka – elementi koji toliko nedostaju duhu ovog vremena. Tačnije, bezduhu, rečju Tomasa Bernharda. Elementi koji su neophodni ne bi li se bezduh izgonio. Katarina se s tim sastojcima, kao s magičnim relikvijama koje su joj jedina pomoć u herojskom izazovu, uspravno javlja u depersonalizovanom dobu takozvane tranzicione krize, južnoslovenske, balkanske i globalne, u kojem čovek pod ličnim imenom i prezimenom ne vredi gotovo ništa. U kojem može da stvara jedino ako je organizovan unutar nekog projekta. Ukoliko je pravno, a ne samo fizičko lice. Ako je politički opredeljen, ali na pobedničkoj strani, u pravom trenutku. Katarina nadahnuto peva svoju zvonku, budilačku pesmu, dramatičnu i toplu istovremeno, u jednom raščovečenom vremenu u kojem ništa više nije sveto. No, majušnost našeg razboljenog doba ne smeta njenoj prostoljudskoj i autorskoj veličini, iako za velike duše jesu potrebna velika prostranstva. U protivnom, njihovo postojanje može da poprimi meru tragizma.
Katarina, dobrom srećom, nije usamljena u svom umetničkom poduhvatu. Ima na svojoj strani vernog saputnika, Dejana Lapanju, nesvakidašnjeg meštra od gitare. Dragocenog muzičara i scenskog junaka kod kojeg se um, srce i celo telo organski sjedinjuju sa instrumentom koji je odabrao. Ili sa instrumentom koji je odabrao njega. Dejan je zato ponešto nalik onom ljubopitivom dečaku iz arturijanskih legendi, koji je izvukao mač iz kamena i tako zagospodario velikom silom. Govor gitare je njegova visoka artikulacija i njegova odbrana pred bezduhom. Svaku pesmu svira jednako energično i posvećeno, gotovo obuzet, kao da mu je to poslednji čin u životu. Bez ostatka, predaje se muzici i potom reverzibilno, raskošnu muziku iz svojih damara predaje publici.



Ujedinjeni, u stvaralačkom i životnom zajedništvu, Katarina Juvančič i Dejan Lapanja pronose poruku koja se može jednostavno sažeti u stari imperativ: – probudi se. Jer, njima dvoma je zaista stalo do one izgubljene, elementarne ljudskosti. Do budnog aktivizma. Svesne angažovanosti i angažovane svesnosti. Nije Katarinina pesma posvećena mnogim odvažnim ženama kao savremeni akt deklarativnog feminizma, nego je to pesma koja dolazi iz njenog arhajskog, avalonskog rodoslova u kojem sijaju ženske preteče i buduće kćeri, ma u kom vremenu da se rode, pesma koja poziva na buđenje zatomljene, preporađajuće ženske snage, kako je još Nikolaj Berđajev najavljivao u svojim spisima. Žena je, na početku i na kraju, ipak matrica i matica postojanja. U njoj su hrabrost i mudrost koji mogu da iskupe i ozdrave oboleli svet u nestajanju.
Protestnih pevača bilo je odvajkada, otkako je veka i čoveka. Katarina Juvančič nije samo glas bunta, njen kantautorski i antropološki rad pokriva zamašnija tematska polja, ali se ona bez sumnje nastavlja na svoje nepotkupljive prethodnike i srčane savremenike i uz gitarsku vatru Dejana Lapanje, snažnim stihom i neprestanim društvenim angažmanom, bije časnu bitku za dostojanstvo svakog ljudskog bića. Katarina Juvančič to mora da čini, sada i ovde, jer dobro zna da cenu skršenih šaka čileanskog martira Viktora Hare određuje život njegovog Manifesta u vremenu koje su mu krvnici uskratili.
A to je vreme odavno došlo, upravo nama, da se rvemo s njim.
 http://www.rocksvirke.com/

Ivica Begin Stanković

Arhiva jednog prijateljstva




Predgovor neobjavljenoj knjizi odmetničkih pisama...

Krajem 2008. godine Ivica Begin Stanković, dalmatinski gospar iz Vrgorca, s posedom u Kotezima podno Tinovog rodnog grada, doputovao je u Novi Sad, vođen pesmom Prkosa Drumskog, koju je otpevala Bokeljka Isidora Lazarević. Stanković je poželeo da se upozna s ljudima koji su snimili pesmu De profundis, a imao je najmanje još jedan motiv za dolazak u ovaj panonski grad – hteo je neposredno da vidi staru gradsku ulicu koju je jedan nadaleko znani vojvođanski autor opevao u svojim stihovima. Došao je do kapije Cvijićeve 33. Nije pozvonio na ta vrata, ali su mu se druga vrata sama nenadano otvorila. Vodila su u jedan čudesan svet u nastajanju.
Bio je to početak Novih Odmetnika.
Konture ovog neobičnog stvaralačkog univerzuma počele su da se formiraju prilikom ovog prvog Stankovićevog dolaska u Novi Sad. On je tada, kao i svaki naredni put, doneo svojim novosadskim prijateljima pregršt darova i srdačan poziv za uzvratnu posetu – dolazak na muzički festival koji je on svake godine organizovao na svom dobru u Kotezima.
S proleća 2009. godine, grupa Prkos Drumski otputovala je u Koteze i provela tamo tri nezaboravna dana. Na festivalu su nastupili i zadarski pesnik Roberto Vodanović Čopor, bend Olovni ples iz Dugog Sela i zagrebačka kantautorka Nina Romić.
Nakon tog zajedničkog koncerta, umetnici koji su se u Kotezima prepoznali kao novopronađena braća i sestre u duhu i pritom neobično zavoleli, zasnovali su neobično prijateljstvo i počeli jedni drugima da šalju elektronska pisma, ne bi li premostili vreme do narednog susreta. Prvo je pismo odaslao Vanja Srdić, a ostali su se spontano nadovezali svojim odgovorima. Tako je patentiran dobar manir cirkularne komunikacije.
U naredne dve godine, nanizali su se zajednički nastupi, u nekoliko navrata u Kotezima, jednom u Čelarevu i Beogradu, više puta na Petrovaradinskoj tvrđavi i podno same tvrđave, te jednom u Zagrebu. Kolektiv se menjao i rastao – pridružili su se Nikola Nešković (Izmena vremena) i Milan Korać iz Novog Sada, Ivan Škrabe iz Jastrebarskog i Katarina Juvančić iz Ljubljane. Članovi ovog autorskog i izvođačkog društva počeli su da predstavljaju svoje albume, singlove i zajedničke kompilacije, uglavnom posredstvom nezavisnog izdavača BRLOG RECORDS, uobičajila se saradnja na sceni i prilikom studijskog snimanja pojedinih pesama, javili su se podsticaji za pisanje knjige o Novim Odmetnicima i za snimanje dokumentarnog filma o nesvakidašnjem autorskom pokretu koji je procvetao na razvalinama građanskog rata u nekadašnjim jugoslovenskim zemljama. Elektronska korespodencija, započeta nakon prvog zajedničkog koncerta u Kotezima, ostala je najbolji vid govora i dogovora, stalnog osluškivanja, razmene informacija, utisaka, poetsko-muzičkih darova i neprekidne uzajamne podrške.
U odabranim odmetničkim pismima koja su ovde hronološki organizovana, sačuvane su inicijative, ideje, namere, snoviđenja, stihovi, mnogi ushiti i pokoje razočaranje, uz neophodnu meru humora, prostosrdačnosti i lekovite ljudskosti. Zabeležena je istorija rađanja pojedinih albuma i pesama, zapisani su datumi koncerata, priprema, dolazaka i odlazaka. Mnogo šta je bilo iznimno u ovom kolektivu, pa je tako i sam protok vremena između susreta bio meren posebnim, ličnim časovnikom njegovih aktera. Toliko su intenzivna bila zajednička iskustva Novih Odmetnika, da se jedan mesec zatišja posle skupnog koncerta ili manjeg neformalnog susreta, računao kao cela godina. Tako se u samo tri godine prijateljstva zbilo onoliko autentičnih doživljaja, avantura i anegdota koliko ih može stati u blizu četrdeset godina nečijeg bogatog života.
Tri zime posle prvog susreta u Kotezima, svet Novih Odmetnika se ponešto izmenio. Neki članovi ove umetničke porodice odmetnuli su se na druge kontinente. Pisma su postala proređena i drugačije intonirana, ali su se pojedini pripadnici kolektiva porodično združili, još postojanije i čvršće. Inicijalni entuzijazam i zavatrenost prošli su kroz neizbežne filtere zrevanja, mirovanja i sporadičnih ličnih klonuća, praćenih pravim malim vaskrsenjima. A onaj koji je svojom orijaškom energijom najviše doprineo formiranju Novih Odmetnika, Ivica Begin Stanković, nastavio je da poput kakvog bluz misionara prevaljuje hiljade kilometara, od grada do grada, i da nalik dobrom duhu bdije nad prijateljima koje je stekao i koje je odlučio da čuva za život.
Njemu i svima ostalima koji su sopstvenom magijom, trudom i talentom doprineli nastanku novoodmetničkog sveta, posvećena je ova knjiga pisama.

Kada Daljine pričat bi mogle, šapnule bi...

...od Ljubavi do Ljubavi...

od Sna do Sna.
 http://www.rocksvirke.com/

Mor Krom Kinski III

5. januar 2012.

Mor Krom Kinski III je neslužbena umetnička maska koju koristi Stipo Periša, udarna igla hrvatskog benda Olovni Ples, jedan od poslednjih autentičnih rokenrol junaka u južnoslovenskom komšiluku i jedan od najeksplozivnijih i najekspresivnijih scenskih izvođača u savremenoj hrvatskoj muzici.
Obrazinu koju je pozajmio od pseudomitskog pesnika, ezoterika i muzičara s početka dvadesetog veka, Periša je prvi put navukao na sebe na albumu Rovovska akustika, koji jeste potpisao i pečatio imenom Olovnog Plesa, ali koji je unekoliko bio njegova prva samostalna autorska instalacija. Ploča je bila posvećena Mor Krom Kinskom, jednom od ratnih protagonista s labavim istorijskim pokrićem i sumnjivim biografskim tragovima, koji je navodno nestao u Prvom svetskom ratu, a čije ime je Periša usvojio i počeo da ga koristi i populariše u duhu postmoderniste koji strpljivo koristi tokove stvaralačkog podzemlja i postupno gradi hrvatski pandan Čapajevu, ruskom soldatu i crvenoarmejskom komandantu koji je od jednog od nebrojenih nastradalih vojnika s vremenom izrastao u pravog kulturnog heroja i junaka mnogih sovjetskih anegdota. Proglasivši se sada unukom Mor Krom Kinskog, Periša je nastavio da vaja i oblikuje mit o njemu kao o svom najrođenijem pretku, podobno onom starom nauku da svaka generacija stvaralaca po izboru pronalazi svoje sopstvene preteče, pri čemu bitne umetničke ličnosti uvek same sebe izmišljaju, porađaju, neguju, vaspitaju, ubijaju i nanovo vaskrsavaju. Nesumnjivo od takvoga roda, Stipo Periša je izmislio potomka Mor Krom Kinskog i navukavši njegovo lice, telo i odelo, u kućnim uslovima snimio dva albuma nekonvencionalnih pesama i rečitativnih komada.
Jedan od dva albuma zove se Fonometar.
Ljubitelj rudarskog artizma, posvećenik u istoriju avangardnih umetnosti, Periša se kao Mor Krom Kinski III nije libio da posegne za karakterističnom tehnikom montaže, citata i reinterpretacije, stvarajući uzbudljiv tekstualni organizam od svog komornog stihovnog egzistencijalizma, klasičnih fragmenata hrvatske lirske moderne i probranih narativnih monolita iz štampe i tekućeg enciklopedijskog internet simulakruma. Tom živom jezičkom amalgamu dodelio je moć muzičkog pokreta, izborom i repeticijom elektronskih sekvenci, lupova, šumova i ponekog, na ovoj ploči, ukleto usamljenog rifa, uz intertekstualne reminiscencije na rodonačelnike moderne umetnosti, a sve to u svom beskompromisnom glasovnom registru i ekspresivnoj samoironijskoj interpretaciji.
Zagasita ambijentalnost, eksperimentalni duh, minimalistički format i interaktivnost slušanja i čitanja ponuđenog teksta – jesu paradigme koje Mor Krom Kinski III dosledno koristi u svojoj neoavangardnoj praksi, od Rovovske akustike do Fonometra.
U vremenu nepristojno bezopasnih i nesuštinskih muzičkih kreacija, Fonometar krije jedan zavodljiv rizik, doduše najviše po samog autora. Stipo Periša ovde je toliko upečatljiv i čvrsto utemeljen u vešto izgrađenom alter identitetu, da se uskoro može dogoditi zanimljiva alhemičarska supstitucija između lica i naličja stvaralačkih maski koje on upotrebljava. Mor Krom Kinski III mogao bi tako da postane ono prvo, službeno stvaralačko lice s naličjem na kom bi se sada našao dobrovoljno skrajnuti Stipo Periša, jedan od dva frontmena u Olovnom Plesu. Makar do novog albuma dugoselskog kvarteta.
A kada momci iz ovog neprocenjivo vrednog benda konačno istupe iz donekle izabrane a odnekle nametnute medijske ilegale, maska andergraund heroja Mor Krom Kinskog III zacelo će se još čvršće prilepiti na Perišino stvaralačko lice. Tada će njegov privatni tango lica i naličja postati još zanimljiviji, jer će ulozi biti veći.
Oh yes, he's the great pretender...
 http://www.rocksvirke.com/

Olovni ples

9. avgust 2011.


Olovni ples je najbolji hrvatski bend. Taj aksiom ne važi zato što su oni u svemu ili bilo čemu bolji od drugih bendova. Muzička umetnost nije takmičarska disciplina, bluz je to još manje, a dodeljeni superlativ ovde je namerno lišen uhodane jezičke logike i hijerarhijske vrednosti i težine. Olovni ples je najbolji hrvatski bend zato što suvereno baštini najbolje od hrvatske poezije. Blagodareći Olovnom plesu, Šenoa, Matoš, Šimić, Ujević, Sudeta i Tadijanović danas žive svoje vaskrsnute živote unutar pažljivo biranog i vešto kalemljenog folk-bluz idioma. Toliko je savremena, provokativna i autentična njihova drugorođena poetska egzistencija da je izvesno kako bi neko od ovih lirskih klasika i sam posegnuo za gitarom i bluzom – samo da je nešto kasnije u linearnom vremenu mogao da se odmeće i ište svoju ljubav ili svetu smrt.
Po doživljaju njihovih antologijskih stihova u čitanju Olovnog plesa, nije teško zamisliti Ujevića, Matoša ili Šimića u praktikovanju rokenrola. Naročito ako se pojedini stereotipi tog stvaralačkog žanra i globalnog supkulturnog mita daju lako prepoznati u njihovim biografijama. Makar zbog Šimićevih dvadeset sedam godina života, Matoševog ljutog otpora palanačkom duhu ili Tinovog upornog odricanja od konvencionalnog građanskog žitija.
Olovni ples čine četiri dobra prijatelja iz Dugog Sela. Na njihovoj strani su zajednička kilometraža i musketarski kodeks. Na sceni svi dišu kao jedan i vice versa. Razume se, taj kavalirski moto javlja se u punoj snazi samo ako su različite ličnosti u besprekornoj izvođačkoj sinergiji.
Ovom četvercu taj varijetet bez ostatka ide u prilog.
Basista je očekivano povučen i dobrovoljno skrajnut, jedan od onih majstora kontrole ritma kojem pažnje ne treba, a koji bez napora gospodari svojim instrumentom. Bubnjar je osvedočeni elan vital, kreativni motor, kičma benda i autorski džoker koji ume od samog sebe da otkine izuzetnu pesmu. Besprekorna ritmička simbioza ove dvojice popločava zvučnu stazu po kojoj dva harizmatična frontmena imaju da umarširaju sa statusnim stihovima hrvatske moderne na usnama. Obojica koriste gitaru i glas, a jedan od njih svira usnu harmoniku. Njihova karakterna i izvođačka antinomičnost ključna su prednost i vrednost dugoselskog kvarteta. Prvi je frontmen ljudska bomba od raspojasane scenske ekspresivnosti i teške vokalne grmljavine koja se na trenutke može meriti Rihterovom magnitudom. Drugi je miran čovek hotimično svedene i suzdržane, ali jednako markantne prirode sa odmerenim nastupom i glasom kojem se jednostavno mora verovati. U prvom pevaču eksplozivno se oslobađa gromka teatarska genijalnost, u drugom bez zastoja teče tiha interpretativna majestetičnost. Mimo komponovanih pesničkih klasika, prvi od dvojice i sam piše svemu dostojne stihove, a onaj drugi posvojene verse isporučuje s toliko urođene otmenosti i pouzdanja kao da su bili skovani upravo za njega.



Srbi još nemaju svoj Olovni ples. Možda je tako zato što je u Matošu bilo evropejstva i kozerije koliko i u Dučiću, ali u ovom potonjem naprosto nije bilo potencijala za dobar bluz. Međutim, još ga je kako bilo u Rakiću, Šantiću, Disu, Crnjanskom, Panduroviću i Nastasijeviću. Mogući novi život njihove poezije i dalje je zakatančen u kovčezima nesavitljive akademske pameti i čeka na neke odvažne pirate poput momaka iz Dugog Sela. Nije isključeno da će upravo oni uskoro posegnuti za blagom srpske poezije. Znali bi bolje od drugih šta s tom relikvijom da čine.
Olovni ples je bez sumnje najbolji hrvatski bend. Dakako, Hrvatska za to još ne zna.
Najobjektivniji je pogled s drugog brega.
http://www.rocksvirke.com/

Milan Korać

1. februar 2011.

Pretakanje ličnih boljki u iskustvo pesme nalazi se u srcu svakog bluza. Pretakanje ličnih boljki u traku svetlosti nalazi se u srcu svakog umetničkog čina. Pretakanje ličnih boljki u komadić slobode nalazi se u srcu svakog odmetničkog čina. Između bluza, umetnosti i odmetništva Milan Korać pronašao je svoju pesmu, svoju svetlost i svoju slobodu. Sve od istog bola. Sasvim ličnog.
Milan Korać je posebno tankoćutan mladić. Registar njegove pesničke leksike i lirska slikovnost koja ume u čoveku da pobudi osećanje simultane prijatnosti i blage nelagode, prizivaju njegovog imenjaka koji je za svog zemaljskog života bio poznat i kao Dečak iz vode, onaj s belegom pod levom miškom. Plemenito buntovništvo Milana Koraća i njegova urbana rezignacija jednako su prožeti melanholijom kosmičkog porekla. I njegova je tuga iskonska, reljefna, bezmalo avangardistički primitivna. Ona je dirljivo pamćenje izgubljenog, potrošenog vremena u kojem je samo miris vetra u nozdrvama određivao izbor puta.
Milan Korać je jedan od onih vidilaca koji umeju zoru da opaze neposredno, kao nagu svetlost sa istoka. Onaj koji uvek širom otvara oči u isti mah kada nebo otvori svoja usta. To je njegov prvi, arhajski identitet. Ljubopitivi dečak i samosvojni romantik koji je pažljivo kalibrirao svoja čula za damare ćudljive prirode, budni pisar koji u telo pesme akribično urezuje svoje unutrašnje senzacije na stihijske mene u svemiru. Njegov drugi identitet pripada već očvrsnulom lutaocu s prašinarskom rezignacijom pod šeširom i zamašnom drumskom kilometražom u čizmama. Taj je lutalac postao imun gotovo na sve u životu, ali ne želi da se liši ljubavi žene. Treći je identitet deo one vanvremene svesti koja se ravnodušno preliva preko međe životnog horizonta i udobno obitava u odajama smrti. Sva tri identiteta prožimaju se u njegovoj pesmi. Dečak, čovek i starac u jednom.



U njegovom lirskom prostoru neprestano se vrzmaju i promiču jedan prastari vrag i arhetipske ptice s kojima pesnik ima simbiotičan odnos. Mogu da se jave u njegovim stihovima kao ambivalentni vesnici s ponešto očekivanim zavežljajem znamenja, opomene i tamnog nagoveštaja. Mogu da se jave i u manje očekivanom vidu kao neobični saveznici i učesnici u pesnikovom šamanskom preobražaju. Njegove ruke tada se preoblikuju u ptice i jedna od njegovih pesama zadobija sugestivan naslov antologijske vrednosti.
Milan Korać je iskreni baštinik bluza, zatočnik i vernik modre osećajnosti koji je spreman da primordijalnu crnačku poetiku transponuje sa što manje gubitaka u transferu i da je upodobi modelu sopstvene zavičajne ravničarske tuge. Otuda on ume da zapeva sasvim familijarno i ciganski raskopčano, s dubokom naklonošću prema karakterističnim instrumentima vojvođanskog folklora, begešu i tamburi. Razume se, stvaranje bluza na maternjem jeziku ne može biti zadatak za svakoga. U tom je poslu Korać dragovoljno šegrtovao kod jednog samozatajnog pisca koji je majstorski ovladao veštinom stihovanja u bluz formatu. To je odlika onih koji znaju da uče i koji znaju šta mogu da domaše. Posebnost i čistoljudski šarm Milana Koraća svakako se ogledaju i u spremnosti da se posluša govor nečijeg dubokog iskustva. On je sebe brižljivo vaspitao tako da sve što učini, stvori i ostavi za sobom bude ispunjeno dobrim tradicionalnim duhom.
Nije zato čudno to što se ovaj daroviti mladić godinama vozi isključivo jednim šinobusom i što uvek odvažno bira bluz ili njegove stilske derivate.
To jeste manir budućih majstora.
http://www.rocksvirke.com/

(Izmenavremena)

27. decembar 2010.



Priča o (Izmenivremena) savremena je, bajkovita skaska o profesionalnom sportisti koji se na izmaku svog trošnog igračkog vremena zadesio na životnom raskršću i posle jednog sasvim iznenadnog susreta, došao u posed ogromne stvaralačke moći. Poput Roberta Džonsona, s tim što ovoga puta na raskrsnici nije dežurao nečastivi, nego se na stazi kojom je momak želeo da udari našao Gospod sam. Bogojavljanje koje mu se dogodilo bilo je istinsko rođenje (Izmenevremena), iako je ovaj naziv kao neobična šifra u zagradama došao nešto kasnije. Njegovo se unutrašnje vreme zaista izmenilo. Promenio se i lični kvalitet svetlosti. Počeo je da piše iluminativne pesme i da ih peva uz gitaru i usnu harmoniku. Dabome, ništa nije morao da plati za ove talante pošto Bog ne trguje darovima.
Bog i arhetipski kušač iz novozavetne i faustovske legende, na ovom drumu, imali su samo jednu sličnost – afinitet prema bluzu.
Momak koji je tada stajao na raskršću bio je Nikola Nešković.
Danas je Nikola otac dvema blizankama, Mili i Veri, a svoj svagdanji hleb zarađuje kao veroučitelj u osnovnoj školi. Snažno epifanijsko iskustvo usidrilo je njegovu bogotražiteljsku brodicu u mirnoj luci pravoslavlja. On je tako pronašao sigurno pristanište svoje duše, ali nije prestao da pustolovi.
Sudbinski susret s Gospodom bio je podsticaj za avanturističku plovidbu koja je sada bila izmeštena u bezobalne vode umetnosti. Počele su da se rađaju pesme s prepoznatljivim oreolom novostečene besplatne blagodati, ali još uvek u otvorenom tragalačkom duhu. Svaka je njegova autorska pesma postala fragment opitnog sećanja na onaj mistični događaj na raksršću.
Umesto isihastičkog tihovanja i umne molitve, Nikola je uzeo da toplim glasom i iskrenim stihom iz srca čuva živi spomen na pronađeno poreklo. Svoju svetiljku podigao je visoko kao putokaz kako bi i drugi tražitelji mogli da je vide.
Mnogi ljudi beznadno tumaraju sami za sobom, neki se za života ne nađu nikada, a neki se sasvim pogrešno pronađu. Svima njima je bilo kakva luča na putu neizmerna pomoć.
Magično ozračje (Izmenevremena) dobrim delom dolazi iz nepovredive molitvene sprege između jednog čoveka i Apsoluta. Međutim, posebna dragocenost počiva u tome što se ovaj tihi čovek, uza sve svoje duboko verski prožeto osećanje sveta, nije odrekao starih, nedoktrinarnih uticaja. Naprotiv, velikodušno ih je sve do jednog prelio u hrišćanski sasud svoje bujne stvaralačke ličnosti.
Nepregledna američka prostranstva ostala su voljeni predeli njegovih stihova i posle prosvetljujućeg susreta, a veliki lovci na Boga drugačije hrišćanske konfesije, poput Džonija Keša i Dejvida Judžina Edvardsa, postali su istinski heroji koji kao Neškovićeva starija duhovna braća promiču širokim prerijama njegovog zaumnog sveta. Cela indijanska civilizacija u nestajanju ukorenila se u njegovom slovenskom biću. A posebno mesto pripalo je Judžinu Rouzu, Serafimu u monaštvu, koji je iz svog zabačenog skita u čestarima Platine pronosio pravoslavnu veru po američkom tlu.
Takva je Amerika, belačka, samo koliko i crnačka i starosedelačka, jednako spiritualna u psalmu, gospelu i indijanskoj obrednoj popevci, bila motiv za jednu od najboljih pesama (Izmenevremena), a možda i jednu od najlepših koja je napisana i otpevana na srpskom jeziku u nešto poslednjih godina.



Postoji jedan dragocen video zapis u kojem Nikola Nešković i Tomislav Zorić iz Olovnog plesa tiho pevaju tu pesmu, Do sna Amerike, na grobu Milana Mladenovića. Simboličan čin posvete i dubokog naklona, utoliko više što je rafinirani lirski identitet (Izmenevremena) umnogome zasnovan na Mladenovićevom novosimbolizmu, a u širem korpusu srpskog pesništva – na poetici Ivana V. Lalića i Branka Miljkovića od kojeg je Nešković pozajmio uvodne stihove za himničnu Decu sunca. Dosluh s Milanom Mladenovićem bitan je i zbog logičnog i opravdano podignutog mosta kojim (Izmenavremena) povezuje novotalasne autore iz osamdesetih s novoodmetničkom scenom u čijem je stvaranju Nešković učestvovao.
Forma, sadržina i društveni okvir sasvim su drugačiji, ali suštinska srodnost postoji.
(Izmena vremena) od početka pripada neformalnom kantautorskom pokretu Novih Odmetnika. U ovu družinu Nikola Nešković je osim isceliteljskih pesama uneo i svoju pastirsku dobrotu, blagost i pouzdanje starog ispovednika. Od svih autora u odmetničkoj porodici, on je najverniji unutrašnjem nalogu tišine. Opredelio se da pevanjem, a ne tihovanjem proslavi život, ali je uzeo monaški manir. Njegova stvaralačka ingenioznost od aksetske je sorte. Verovatno se zato ovaj nekonvencionalni odmetnički apostol sa obaveznom gitarom i jevanđeoskom knjigom ponekad učini odveć povučenim, suptilnim i stišanim.
Njegovoj muzici to nije na štetu.
Naprotiv, često je najposnija pesma ona koja ume da udari najteže.
Uostalom, čovek koji je dobio dar da svojim pevanjem izmeni vreme u drugome ima sasvim poseban razlog za tihost. Zavetovao se na budnost. Još od sudbinskog susreta na raskršću, on poput indijanskog tragača pažljivo osluškuje ne bi li ponovo čuo meke korake Spasitelja koga je jednom sreo.
  • Autor: Miloš Zubac
  • Foto: Aleksandar Dickov i Goran Štrbo
 http://www.rocksvirke.com/

Roberto Vodanović Čopor

9. decembar 2010. 



Roberto Vodanović Čopor je Veliki Mon novoodmetničke porodice. Zakleti maštar koji nikako ne odustaje od opsesivnog Sna o velikom bijegu”, večiti dečak koji se u fatumskom Sjećanju na snove odvažno otiskuje na Beskrajno čudnovato putovanje”, ne bi li utekao od Imitacije života i pri svakom povratku s takvog putovanja, bez imalo kalkulacije, isporučio razbarušenu, emotivno nedestilisanu Gomilu slika. Nesmireni lutalac sa „Staklenim očima klauna. Svaki je naziv Čoporovog albuma nepogrešivo autoreferencijalan. I svaka je njegova pesma bolno ispovedan testament o stalnom sudaranju jedne orijaške kosmičke egzistencije s posve svakidašnjom zemaljskom biografijom. Na tom teškom raskoraku i ličnoj devizi „proklet sam ako pristanem, mrtav ako odustanem”, Čopor je izgradio celu svoju martirsku poetiku.
Roberta Vodanovića dirljivo je lako voleti. Detinje neposredna, srčana ljudska gromada, iskreni prijatelj na koga se može osloniti, pouzdani životni partner jednoj Barbari, brižan i pažljiv roditelj jednoj Sunčani i jednoj Iskri.
Međutim, Robertovog dvojnika Čopora ne može i ne treba svako da voli. Njegova idiosinkratična, teško probavljiva interpretacija opore, neušminkane stvarnosti sigurno će odbiti širok puk, a privući samo odabrane duše. Oni koji nekako uspeju da podese svoja čula na frekvenciju ovog začudnog pesnika s polunaštimanom gitarom, zavoleće ga i kao autora za ceo život. I biće štedro nagrađeni za tu ljubav svaki put kada ponovo stupe u njegov izvođački vatreni krug. Osećaće se privilegovanim kao da prisustvuju kakvom tajnom magijskom obredu koji ima da pročisti čoveka.
Čopor se dosledno drži te antičke, euripidovske paradigme u svojoj koncertnoj strategiji ‒ svaki je njegov nastup drevni ritual sagrešenja, pokajanja i krajnje katarze. Svaki se put pred gledaocima i slušaocima odmotava napeta psihološka drama, a na sceni je uvek samo jedan jedini čovek koji igra sve uloge u toj tragediji. U njemu je i hybris pojedinca i pripadajuća presuda društva i deus ex machina – ako spasa uopšte ima. Otuda dolazi jedan od sjajnih, novoskovanih oksimorona koji se iz pesnikove autocitatne knjige može kao fraza ukoreniti u jezik i svakodnevni govor: „Sam kao Čopor”. Ovoga osebujnog samotnika treba obavezno videti in vivo. Samim slušanjem reprodukovanog glasa dosta se gubi na doživljaju i iskustvu.  
Roberto Vodanović je kao ljudsko biće potpuno jedinstven. Kao umetnička struktura, Čopor nije tako neponovljiv. Naprotiv, on je fenomen koji se u stvaralaštvu neprestano javlja i događa, ali svaki put u izmenjenoj formi, u drugom vremenu i na drugom mestu. Čopor se tako već nebrojeno puta inkarnirao kao starogrčki dramatičar, crni romantičar, francuski simbolista, onirični nadrealista, američki bitnik, ulični pesnik ili ruski bard. To će reći da je ovaj kantautor iz Zadra originalan u izvornom značenju reči – veran je i podoban svojim korenima i pretečama u kreativnoj istoriji stvaralačke prakse.
Ma kako bio sklon osamljivanju, Čopor je u samoj srži izrazito saboran umetnik, onoliko koliko Roberto Vodanović u civilnom životu drži do neokaljanih porodičnih vrednosti. Jedinstvo suprotnosti odlika je i zalog svih velikih autora. Zato njegov posvećeni angažman u Novim Odmetnicima, unikatnoj familiji kantautora, bendova, sanjara i svakovrsnih čudaka, nije slučajan. Pogotovu ako se ima u vidu da su svi stvaraoci ove plemenite folk-bluz loze pronašli svoje sakralno skrovište u okrilju nezavisne izdavačke kuće Brlog Records. Za dragoceni katalog tog malenog hrvatskog izdavača svojom vizijom i ljudskim i umetničkim kredibilitetom garantuje upravo Roberto Vodanović. U nekoliko poslednjih godina, malo plemstvo regionalnog kantautorskog izraza objavilo je svoje pesme i albume pod strehom njegovog izdavaštva.
Naposletku, Čopor je verovatno jedan od najdarovitijih tekstopisaca u hrvatskom rokenrolu. Sposoban je da prospe čitave slapove teških, jetkih ili toplih rečenica, a pri tom bez ijedne reči za bacanje, što je pesnička veština koja ga ponešto približava Bobu Dilanu i Lenardu Koenu. Ilustrativan je i naglašeno evokativan. Jednako je dobar kada nepomirljivo žigoše kolektivnu društvenu mimikriju i hipokriziju i onda kada nadahnuto govori o ljubavi, a to uvek prema jednoj posebnoj ženi čije je ime, nimalo slučajno, na koži svetskog pesništva tetovirao Žak Prever. Poput čuvenog Pesnika Pariza, i ovaj Pesnik Zadra jeste čistokrvni anarhista, bundžija i nepopravljivi sanjar, beskompromisni kritičar društva, pobijač lažnih obećanja koja nude političari, klerikalci, ratnohuškači i ostali s kojima je i Prever imao posla.
Dabome, o Čoporu se malo toga zna jer se ovaj odmetnik od sadašnjeg vremena odavno opredelio da korača krajnjim marginama javne pažnje.
Čini se da će tako i ostati.
Starog maga u Čoporu privlači jedino život onih zvezda koje su oku još nedostupne. One koje mogu da se opaze, možda su se već ugasile i nude nam tek posmrtni sjaj.



http://www.rocksvirke.com/

понедељак, 28. јул 2014.

Zrelost pod nebom od skaja


Novosadski Šinobusi, u duhu svog prepoznatljivog imena, prevalili su za proteklih deset i više godina zamašan put po stvaralačkim i životnim šinama. Namirili su veliku kilometražu, svirajući uzduž i popreko, u ritmu i u slavu čistokrvnog bluza i rokenrola, menjajući se sa iskustvom svake nove stanice – i tako autorski, izvođački i prostoljudski sazrevali u jednom postojanom kontinuitetu kakvom je teško pronaći pandan na savremenoj srpskoj muzičkoj sceni.
Albumi koje su do sada snimili jesu stvaralački znakovi koje su ostavljali pokraj pruge, za današnje i buduće vreme.
Momci iz ovog sastava jurili su neumorno i uporno kroz široka vojvođanska i neka druga polja, ređe mirovali u stanicama, šibali su u pravcu jablanova, provetravali tunele i na koncu se zaustavili pod nebom od skaja. Naslovi njihova četiri izdanja jesu koordinate na diskografskoj mapi jednog uzbudljivog putovanja. Poslednja poznata i registrovana stanica, do koje su nedavno stigli, nalazi se pod otežalim, zagasitosivim nebom.
Po tom je nebu kršten ovaj album.
Sam pogled na omot Neba od skaja, i pre prvog odsviranog i odslušanog tona, dovoljan je da se uoči promena – od nasmejanog sunca na lakoplavom nebu s prethodnog izdanja, do monohromatske fotografije ozračene melanholijom, na kojoj dečak na obali, iako posve sâm, odlučno ulazi u penušavu vodu podno posivelog nebeskog materijala. To ne znači obavezno da su Šinobusi snimili melanholičnu ploču, niti album s tamnijim raspoloženjem ili većom težinom nego što obično čine u svom autorskom poslu. Tačnije, oni to jesu ovde izveli, ali nijansirano, u blagim valerima, ne u drastičnim rezovima ili dramatičnom promenom koncepta. Njima je urođena evolutivnost, spontano sazrevanje u izrazu i sadržaju, koje dolazi s godinama i pređenim miljama, pre nego revolucionarni skokovi na iznenadne nivoe umetničkog iskaza.
Šinobusi su bili i ostali iznimno prirodan, neusiljen i zdrav bend.
Nebo od skaja najzreliji je album koji su objavili. Ne toliko u komparativnom smislu, u odnosu na prethodna tri izdanja, iako se ne može prećutati njihov sveukupni napredak, koliko u logičkom i numeričkom, prema osnovnom zakonu neprekidnog rasta stvaralačkih moći i stalnog usavršavanja. Ako je razvoj benda pravilan, bez zaludnog okoličarenja i nesvrhovitog tumaranja, poslednje delo često je najbolje. Kao u životu što biva, zrelost je ovde rezultat nagomilanog iskustva i sinonim objektivnijeg doživljaja stvarnosti, ali ujedno podsticaj i pokriće za suverene iskorake u pristupu, kao i za ogledanje u novim formama muzičkog izraza. Otuda onakav omot, otuda bogatiji žanrovski spektar, otuda jedna vrsta igrivosti i nepovredive autorske i izvođačke kompetencije na novom albumu. Nebo od skaja jedinstvena je suma samouverenosti i avanturizma, a takve sinteze opet pripadaju samo zrelosti. Primerice, iako studijske verzije novih pesama ne oskudevaju u njegovoj gitarskoj ekspresiji, Nenad Patković, profilisani gitarista u bendu, na promotivnim koncertima može u ćošak da odloži svoju karabinsku gitaru i praktično sve pesme s novog albuma odsvira igrajući se maštovito s dirkama hemond klavijature. Eventualno, da se dohvati klasične gitare i izvede kakav flamenko. Zauzvrat, frontmen i duša benda, Milan Korać, može na tim živim nastupima da odigra ulogu univerzalnog gitarskog plejmejkera i da to učini besprekorno. Ovaj dobrodošli egzibicionizam potiče od sigurnosti u sopstvene snage. Nije to igra na sigurno i poznato, koja je donekle limitirala aranžmane i pristup na njihovim prethodnim izdanjima, nego je to novostečena sigurnost u igri, kretanje u nepoznatom bez straha.



Zato Nebo od skaja ima drugačiji puls u odnosu na ranije albume. Drugačiju prirodu. Drugačiju vrednost.
Iako Korać ponovo potpisuje većinu stihova i kompozicija, Šinobusi nisu nikada bili skloni jednocentričnosti niti autorskom jednoumlju. Poput basiste Predraga Dmitrovića na prethodnom izdanju, ovde ritmaš Đorđe Bubnjević prilaže kompletnu pesmu, jedinu na engleskom jeziku, u svemu dostojnu drugim mestima na albumu.
Nenad Patković objavljuje se kao kompozitor blistavog duha i bogate imaginacije, pri čemu za Nebo od skaja piše najkompleksniju i najzahtevniju pesmu u celokupnom katalogu benda.
Milan Korać zadržava funkcionalnu jednostavnost i nepretencioznost svojih pesničkih slika, a u nekoliko navrata pokazuje koliko je ovladao veštinom univerzalne poruke, metafore pogođene u metu, koliko istančano oseća damare sveta i duh našeg vremena. Delimično je to zbog mentorske aure novosadskog književnika Saše Radonjića, kome pripada tekst prve pesme na albumu, a s kojim su Šinobusi nešto pre Neba od skaja objavili zaseban konceptualni album na njegove stihove, uradivši to onako dobro kako su Indexi u nekom drugom vremenu postupili s pesmama Maka Dizdara.
Zrelost jeste sve.
Naročito kada prepozna, prihvati i bratski prigrli nečiju mladu vatru.
Usni harmonikaš Stefan Stefanović, na Nebu od skaja i pratećim koncertima, odvažno je uskočio u cipele svog velikog prethodnika.
Brzo je pokazao da ume u njima da hoda na svoj način.
Tu počiva još jedan, duboko ličan razlog kolektivnog sazrevanja u bendu, suštinska potvrda da su Šinobusi snimili svoj najvažniji album do danas.
Putujući od grada do grada, od stanice do stanice, iz godine u godinu, oni su na drumu ostali bez čoveka koji im je svima bio stariji brat, izvor ogromnog životnog iskustva, ljudski oslonac i muzička uzdanica. Željko Đurđevac Žiksa, jedan od arhetipskih urbanih junaka Novog Sada, kome je novi album posvećen, zaslužio je da svoje poslednje godine zemaljskog života provede u ovakvom sastavu, sa ovakvim momcima. Nebo od skaja pokazuje bolje od svake izgovorene reči da su i oni, u svemu, bili dostojni njega.

недеља, 27. јул 2014.

Priča o dobrom duhu grada

Slobodan Tišma

31. januar 2012.





Mnoge je sasvim iznenadilo to što je ovogodišnju Ninovu nagradu dobio Slobodan Tišma, do juče marginalizovani novosadski konceptualni umetnik, književnik i muzičar. Nagrada je iznenadila i samog dobitnika – ne samo da to nije očekivao, nego je čak priznao kako je primanjem ovakve nagrade verovatno izneverio svoje mladalačke ideale. Slobodan Tišma uvek je bio drugačiji od većine svojih kolega u književnosti i rokenrolu. Skromniji i iskreniji.

Redakcija sajta Rock Svirke tim povodom objavljuje jedan tekst koji je o Slobodanu Tišmi napisan 1999. godine. U tekstu se govori upravo o umetničkim idealima kojih se pesnik držao tokom svog stvaralačkog rada.




Miloš Zubac


NA PUTU ZA LAMBO
Ili: Priča o dobrom duhu grada
"Vetar je izobličio jedan oblak na nebu.
Taj oblak je moja Duša."

Slobodan Tišma, nedočitani apostol novosadske konceptualne umetnosti, enigmatski pesnik i muzičar, ceo je život bludio svojim neomeđenim duhom duž nepojamnih prostranstava ljudske egzistencije, spuštao se ili uspinjao kosmičkim stablom, odgonetajući tajnu ličnog unutrašnjeg središta. Plivajući maglinom praiskonskog sna, Tišma je pritom mogao da čini samo jedno: da svedoči i posmatra. Pronašao je, poput Hamvaša, osnovu ljudskog bivstva u aktu samosavladavanja, osetivši da je svetinju života zabranjeno doticati bez dopuštenja. Većma zagledan ka drugoj obali, novosadski pesnik provodio je godine u ličnom Vrtu, pokraj Dunava, kloneći se javnosti, bez želje da ograničava ili utiče. Volja ovog odmetnika bila je da putuje ka Sebi, da celokupno svoje biće udomi u čistoj spoznaji trenutka.



Samozatajan i nenametljiv, u večnoj potrazi za smirajem i tišinom, Slobodan Tišma postao je čudom prvak tekstualne neoavangarde, jedan od najbitnijih protagonista konceptualnog stvaralaštva (grupa Kod), te duhovno jezgro novosadske novotalasne muzičke scene (grupe La Strada i Luna). Sveukupna artistička energija novosadske urbane kulture fokusirala se oko Tišmine suptilne, tolerantne ličnosti, što je dovelo do njegove stalne razapetosti. Na osećaj prezasićenosti i mučnine, Tišma je eksplicitno ukazao svojim autoportretom na pločniku, jednom konturom preko koje je, tokom decenija, pregazila sila ljudi. Kasnije, u "Marinizmima", Tišma je svoj pesnički identitet prikucao na zlatni pentagram. Večita nelagodnost, strah od mrtvog sveta Berđajevljeve "objektivirane prirode", umnogome su determinisali Tišmino poetičko hodočašće.
Šezdesetih godina dvadesetog veka, u Novom Sadu, odigravala se uzbudljiva, posve autentična jezička pustolovina. Među poslenicima nove književne prakse bili su Slobodan Tišma i Janez Kocijančić. Uz Milivoja Dražetina, čudesnog dečaka-pesnika, Tišma i Kocijančić su ispisivali sopstvenu tugu u kamenu, gradeći do danas neispitanu paralelnu umetničku stvarnost. Iza Kocijančića i Tišme ostalo je tek nekoliko knjiga, a Dražetinovi rukopisi, trideset godina po mladićevoj smrti, još nisu objavljeni.
Možda preodveć čestita ljudska i pesnička priroda, skeptičan i nesiguran, Tišma je prvi put utihnuo drugom polovinom sedamdesetih godina. Iza sebe je ostavio godine konceptualističkog otpora okoštalim poetskim stereotipima, godine u kojima je svoje životne i umetničke puteve neraskidivo ukrstio sa stazama Miroslava Mandića. Spoznavši da i umetnost, poput politike, pripada području volje za moć, Tišma je ostao izvan prostora masovne produkcije, neokaljan zakonima književnog tržišta. Kao čovek istančanog ukusa i sasvim neuobičajene skromnosti, Tišma se, deset godina kasnije, iz istovetnih razloga drugi put povukao, sada iz sveta muzike.
Novosadski pesnik je pre toga odigrao ključnu ulogu u formiranju novotalasne muzičke scene u svom gradu. Tišmina stvaralačka iskra tražila je novi medijum za ispoljavanje i aktuelizaciju – početkom osamdesetih, u Novom Sadu, došlo je do sublimacije iskustva pank estetike i novotalasnog senzibiliteta (grupe La Strada/Luna, Boye, Obojeni program, Grad). Tišma je s Lunom objavio album "Nestvarne stvari", a grupa se, pred izlazak ploče, nepovratno razišla. Umetnički sudar Slobodana Tišme i Zorana Bulatovića, autentičnog i samosvojnog gitariste, rezultirao je neponovljivim, statusnim ostvarenjem jugoslovenskog novog talasa.
Od muzike se Tišma oprostio albumom La Strade, pločom neprocenjive vrednosti i zaumne lepote. Setno i melanholično, pevao je Tišma kantilenu svog života, ploteći iznova jedan novi, vrli, nepoznati svet okeanskih dubina. Svoju zanesenost apstraktnim slikarstvom (Kle, Mark, Make), ljubav prema Rembou i Novalisu, dugogodišnju fascinaciju tajnama okeana – sve ove elemente Tišma je objedinio u sedam elegičnih napeva, promovišući La Stradu kao svevremeni pop fenomen, pomerajući granice, otvarajući se ka astralnom i nedokučivom.
Dve knjige ("Marinizmi", "Vrt Kao to") i dve ploče ("Nestvarne stvari", "La Strada") svedoče o neiscrpnom talentu večitog novosadskog mladića.
Iako su devedesete godine Slobodanu Tišmi donele život u materijalnoj oskudici, darovale su mu i posve nov kvalitet unutrašnje egzistencije.
Povučen i ćutljiv, ovaj umetnički kameleon i dalje je zagledan u daljinu.
Na putu za Lambo, nečujan i blag...

четвртак, 24. јул 2014.

Susret sa životom

Susret sa životom

Posted on 28 April 2014 by heroji

Miloš Zubac

Susret sa životom
Mile Ninkov (1951 – 2014)


portret
Zagledan u nova sazvežđa Mileta Ninkova, prisećam se jedne portugalske pesme koju je u lisabonskim tavernama izvodila Argentina Santos. Žena silnog glasa dirljivo je ispovedala skupo plaćeni nauk o ljudskoj prolaznosti. Stihovi pesme govorili su o tome kako se smejemo i plačemo, plačemo i smejemo se, uvek iznova. Kako mislimo da vreme promiče, dok mi u njemu trajemo. Na koncu, kako razumemo da vreme zapravo stoji, a da smo mi oni koji prolaze. Proleće se uvek vrati, ali nevinost nikada – pevala je sinjora koja je starila onako kako stare katedrale.
Namernik koji pogleda u sazvežđa Mileta Ninkova rano će se suočiti sa spoznajom netrajnosti. Pesnikova pomirenost s večnim ponavljanjem istog, na trenutak će se ukazati u vidu otmene boemske rezignacije, da bi se ustalila u strogom upozorenju koje ima ishodište u staroj pouci o deblu i trunu u oku. Bude li ovde zadržao pogled, namernik će među treperavim lirskim zvezdama uočiti kako se jezička energija, jednom formirana u Očenaš, menja i preoblikuje. Izmenjeni obraz hrišćanske molitve, dakako, neće biti proizvoljan, pa će tu pesnikovu zvezdu on dugo i pažljivo posmatrati. Bude li i dalje mogao da gleda, namernik će doživeti viziju dalekog slanog jezera, a potom će među zvezdama spaziti svetlucav lik Ninkovljevog preteče Miroslava Antića. Osetiće namah strepnju i naučiće da je prevlada. Svako novo suočavanje s prolaznošću biće lakše, jer će primetiti da zvezde postojano isijavaju šifru Trajanja. Ostane li budan do kraja, možda će shvatiti da je od početka zaneto posmatrao – sebe.
Ovlaš iscrtanu mapu pesnikovih sazvežđa prilažem ovde kao neko ko je među prvima mogao da ih vidi. Svaki budući čitalac zacelo će načiniti drugačiji crtež, a ipak će svi oni manifestovati Jedno, bez početka i kraja.
U pesničkom poslu, Mile Ninkov je ciljano učio od odabranih. Svog starijeg lirskog brata pomenuo je u pređašnjoj knjizi, a ličnog pesničkog krstitelja otkrio je u ovoj. Antićevo prisustvo među zvezdama nije odraz naivne lirske posvete. Znatno veća vrednost je posredi. Ninkovljev talenat da sebe i određene prirodne sisteme, prema potrebi, dovede u istu frekventnu ravan, svedoči o tome koliko je negdašnji mokrinski bard uistinu živ. Poneko zna da morfološke rezonance unutar pojedinih energetskih polja deluju nesputano kroz vreme i prostor. Svaki entitet u svemiru ima svoju jedinstvenu frekvenciju, a Svetlost odlično pamti. To su zakoni koje Ninkov poznaje bolje od drugih. Razumevanje jezika Svetlosti omogućilo mu je da ličnu frekvenciju uskladi s kanalima svojih savremenika. Neki od njih, naizgled, nisu u fizičkoj ravni već hiljadama godina. Istina je, međutim, da su i te kako prisutni i da se od njih može učiti u sadašnjem trenutku. Njihove koordinate često se poklapaju s formacijom pesnikovih zvezda.
Neko će se možda naći zbunjen kada Ninkovljeve objektivne, hirurški precizne uvide, u kojima se on ponegde hladno odmiče od poezije, saobrazi delikatnoj toplini njegovih ljuvenih stihova. Nesumnjivo je da se u tom prividnom dvojstvu očituje pesnikova ljudskost i ovozemaljski teret koji nosi. Meru svoje nesvakidašnje darovitosti i istinske osetljivosti, Ninkov je uvek morao pošteno da plaća. U cenu je bilo uračunato i to što su ga ljudi često površno razumevali, očekujući da se on obavezno uklopi u ram koji su mu sami namenili. Zato bi moj prijatelj rado potpisao poznatu Antićevu opasku da se o njemu najbolje staraju oni koji ga ostave na miru.
Kao što veli divna portugalska pesma, svi se ionako u krug smejemo i plačemo, verujući da varamo vreme. Biće tako sve dok se i poslednjem od nas ne dogodi ono što je Mile Ninkov za sebe odavno odmerio. Susret sa životom.

Pogovor knjizi pesama Mileta Ninkova, Sazvežđa (Mediainvent, Novi Sad, 2010)

Lazurna poetika Miloša Zubca

Lazurna poetika Miloša Zubca

Posted on 27 February 2014 by heroji

Vasilije Milnović

Lazurna poetika Miloša Zubca

Miloš Zubac: Sigurnost vatre, Kulturni centar Novog Sada, 2013.

U estetski najsnažnijoj priči Starog zaveta, „Knjizi o Jovu”, kada nedužni Jov, nakon svog gradativnog stradanja, zatraži od Jehove odgovor na pitanje o suštini čovekovog postojanja na zemlji, Jehova mu iz metaforičkog vihora daje odgovor koji je, naizgled, besmislen. Prema tom odgovoru, jedino se može zaključiti da je Bog nedokučiva sila i svemoć, čime se implicira čovekova sićušnost u odnosu na Boga. Krajnjeg saznanja za čoveka nema. Svet je, drugim rečima, izvan čovekove spoznaje i to je nedokučiva božanska misao. Ovaj Božji odgovor već vekovima pokreće sumnju radoznalih duhova i otvara suprotnosti u pogledu na svet.
Jedino nema dileme da Božji odgovor poseduje izvesnu umetničku vrednost. Zbog te činjenice i karaktera čitave starozavetne knjige, ona za književnost predstavlja možda i najznačajniju biblijsku priču. Stoga se sadržina ovog Božjeg „pisma” očigledno može tumačiti na način književnosti, preko one, kako bi Kjerkegor rekao, „estetske obojenosti i opijenosti čula.” Božji odgovor je dat, dakle, kao književnost. Uostalom, Bog bi morao na kraju da kazni Jova, jer ga je ovaj ipak izdao. No, on ga nagrađuje, iako smisao trpljenja i stradanja, čak i pravednika, pa samim tim i smisao ljudskog postojanja, ostaje zaglušen hukom Božjeg vihora, a jedini i spasonosni odgovor koji se iz Božjeg „pisma” može izvući jeste – književnost.
Na taj način, možemo izvesti zaključak da samo Lepota može dati adekvatan odgovor na pitanje o suštini. Drugim rečima, onaj ko sebi postavi pitanje – koja je forma ideje? – to jest, ko se pita o suštini, mora kao pokušaj odgovora da počne sastavljati stihove. Knjiga stihova Sigurnost vatre novosadskog pesnika, muzičara i doktora književnih nauka, a iznad svega čoveka renesansnih veština – Miloša Zubca, na veoma plastičan način svedoči o tome. Ideja „estetske opijenosti svih čula” konstantno prosijava iz ovih stihova, čija je hronologija formalne poetike, po sebi, uzbudljiva, kao i niz kurioziteta vezanih uz ovu knjigu.
Nastala kao odabir iz objavljenih i neobjavljenih pesnikovih rukopisa, ova zbirka predstavlja, na izvestan način, autoru bliskim muzičkim rečnikom rečeno – best of  izbor. Od ranih pesama prve zbirke Vilindar (1999-2000), svedenog i jezgrovitog karaktera i zgusnutog značenja, s vidljivim uticajima poetike Momčila Nastasijevića, Georga Trakla, ali i onim savremenijim – jednog Slobodana Tišme (naročito pesme iz rane Tišmine faze, objedinjene u zbirci Vrt kao to), preko sjaja i transparentnosti naredne zbirke Poezika (2001-2002), sve do zrelosti i evidentne sintetišuće misli zbirke Flor Y Canto (2004-2005). Ukoliko tome dodamo prvi put objavljene Tri skrajnute pesme i naročito poetsku prozu autentičnog zvučanja i antičko-profetskog diskursa, Prozaide (2007), dobijamo vanredno ubedljivo svedočanstvo o „sigurnosti vatre” ovog istinskog pesničkog duha.
Valja pomenuti, kao posebno značajnu odliku ove knjige, da se jedino u njoj mogu ponovo pročitati stihovi Miloša Zubca iz zbirke Vilindar, knjige koja se, prema rečima samog autora, još jedino može naći na policama pesnikovih prijatelja. Naročit je kuriozitet da se ovaj autentični pesnički duh, od 2005. godine ne bavi poetskim stvaralaštvom (iako se Prozaide u izvesnom smislu mogu smatrati poetskom prozom): činjenica od svakako ne malog značaja, s obzirom na kontekst duha vremena u kome živimo. Da li, odustajući od života pesnika, Zubac zapravo čuva život pesmi samoj, njenoj autentičnosti?
Još jedna zanimljiva značajka, vezana je za ove stihove. Renesansna ličnost samog pesnika verovatni je uzrok tome. Naime, srazmerno se retko kroz istoriju poezije dešavalo tako da nečiji stihovi započnu svojevrsno nezavisno postojanje kroz izvesni „primenjeni kontekst”. Iako, po svemu sudeći, nisu bili pisani za pevanje, Zubčevi stihovi su ipak završili u urbanim muzičkim „pesmaricama”, nalik negdašnjoj „graždanskoj” poeziji. Ovoga puta, razume se, u pitanju je rock’n’roll i blues kultura, kojoj i sam pesnik pripada i koja je lako upila u svoj široki repertoar stihove Miloša Zubca.
Već naslovnu pesmu nedavno je uglazbio Tomislav Zorić, iz zagrebačkog Olovnog plesa. Isti bend, čija je ozbiljnost i popularnost u Hrvatskoj i regionu upravo rastuća, na svom koncertnom repertoaru izvodi i pesmu „Naš izbor”, a pesmu „Leptir” je muzički obradio jadranski kantautor Roberto Vodanović Čopor, a Novosađanin Milan Korać peva „Znamenje budnostiˮ, pesmu koja se nije našla u ovom izboru, ali jeste objavljena u knjizi Poezika. Sam Zubac, kao frontmen novosadsko-beogradsko-kotorsko-njujorškog benda Prkos Drumski, svojevrsnog čuda domaće muzičke scene, izvodi pojedine stihove iz Vilindara, kao i pesme „Avalon” i „Podupiranje snova”. Pomenuta dva benda, iz susednih zemalja, za njihove posvećenike jesu i dva ponajbolja alternativna sastava sa ex-Yu prostora. Intermedijalnost i primenjena vrednost Zubčevih stihova, svakako se nudi kao posebno inspirativna tema svakom zainteresovanom istraživaču. Zato nije čudno da je ovaj pesnik doktorirao, na Katedri za književnost novosadskog Filozofskog fakulteta, u uzbudljivom polemičkom maniru (a kako drugačije?), odbranivši tezu o jednom sličnom velikom i ne tako davno preminulom pesniku, u široj javnosti poznatom samo po primenjenom stihotvorstvu za Bijelo dugme – Dušku Trifunoviću.
Ono što je, međutim, najpretežnije, kada je reč o zbirci Sigurnost vatre (bar za one koje zanima poetska reč, po sebi) jeste njena imanentna poetika. Semantika ove zbirke jeste ona sila koja uzrokuje pomenuti razvoj formalne poetike, jednostavnost i autentičnost pesničkog pristupa i organizacije stihova, koji prate naslove knjiga i godine nastanka. Razvoj imanentne poetike sličnog je karaktera: od razumljive mladalačke neprevrelosti (ali i nepatvorenosti), koja i kasnije pruža zanimljive odbleske, do svedenijih i pesnikovoj zreloj prirodi bližih profetskih reči, s manje naboja i pesničkog temperamenta i s više mudrosti. Ovaj proces nužno svedoči o neposrednoj prirođenosti Zubčevog pesničkog bila s ponesenom rečitošću Halila Džubrana, kao i nesumnjivom posrednom uticaju sufi majstora i Lao Cea. Biblijski podtekst čitave pesnikove poetske prakse, takođe se lako može iščitati.
Poetski poduhvat Miloša Zubca može se okarakterisati kao oblik autorefleksivnog govora jezikom pesme u telu stvarnosti. Zapravo, međe tog jezika su međe same stvarnosti, jer Zubčevi stihovi neprekidno autopoetički ukazuju na pesnikova ezoterična interesovanja. Jedno veliko traganje za onim meta, onim što je neizrecivo i neprikazivo, što se ponekad manifestuje kao čudni presek života i umetnosti, konstantno provejava kroz ove stihove. Iako je pesnik svestan ograničenosti jezičkih mogućnosti, naročito u ranim stihovima, on ipak čini zaokret u pravcu shvatanja života kao rituala i umetnosti kao ritualizovanog života. Drugim rečima, život kao pesma i umetnost. Tako već u ranoj fazi, pesnik otkriva svest o nemogućnosti ostvarenja jezikom:

Zalud li smo plodili onoliko reči,
detinjasto snili pogaslu dobrotu,
(…)
tek, smiraja nigde, nismo se sreli,
i nismo pronašli razrešenje zlu.
                                             (Zalud li smo plodili onoliko reči, Vilindar)
Upravo nalik motivu krokodila iz Jehovinog odgovora Jovu, nameće se zaključak o nemogućnosti čovekove odbrane od zla. Čoveku preostaje samo jedna „astralna čežnja”, baš kao u istoimenoj Zubčevoj pesmi. Pa ipak, u odsudnom susretu sa izvesnošću smrti, čovek je uvek na gubitku. To je onaj momenat kada i sama pesma prestaje:

Moja smrt više nije tajna (preodveć se
znamo). Čudnovata, alogična, ali nikako
tajna.
Tu prestaje poezija, a pesnik odumire
polako.
(Bulevarska pesma, Vilindar)
Ovde se nameće jedna komparacija s ranom poezijom Rastka Petrovića. U okviru zbirke Otkrovenje, u svom tom divljanju tela i mišićne mase, nesposobne da dâ odgovor na suštinska pitanja postojanja, Petrović zaključuje da pesma prestaje kada sve postane samo telo:
Nema više želje, već da izbrišem postojanje,
da ispunim sve sobom, sve razmake, sve šupljine,
nema više ni duboko plavog ni planine,
samo: krkati, hrkati, čmavati i groktati,
biti gnusna, ogromna, drhtava plazma:
i time prestaje ova pesma i nastaje krvavo otupljenje.
                                                  (Pustolov u kavezu, Otkrovenje)
_MG_4586
Foto: Danilo Veljović Radovanović
Život, dakle, postaje „krvavo otupljenje” u kome, Zubčevim rečima, „pesnik odumire polako”, onda kada pesma prestane. Upravo zbog toga, jedini odgovor jeste nastajanje jednog neograničenog umetničkog dela, koje bi izjednačilo život pesme sa životom samim. Doduše, u Zubčevom slučaju, pesma ponovo postaje simboličko telo, koje pesnik jasno izdvaja iz vrtloga avangardno-modernističkih preispitivanja granica jezika. Ali, kao i tamo, jedini odgovor koji se može iščitati jeste onaj artistički, odgovor kao stvaralačko načelo. Uostalom, to potvrđuju već početni stihovi naredne zbirke, koji počinju izvesnim „ničeanskim” zaboravom i jednom metafizičkom inverzijom:

Neko me je zamislio, nekad.
Snivajući svoju igru, neko
me je sačinio. Oslovio, pa
zaboravio. Sada pokušava da
se seti. Zapisuje korak
po korak, zaboravu da se otme.
Sebe u sebi da prepozna.
(Neko je sebe zaboravio, Poezika)
U nastavku zbirke, pesnik zaključuje: Sve što je sada daleko, / negda mi beše dom. Ovakav zaokret može da razume, kako pesnik svesno izgovara u pesmi Ispružena ruka, samo onaj „koji detinjstvo preživi”. Zbog toga pesnički učinak Miloša Zubca i ima status umetnosti: on nije jednostavno pesnik, već subjekt koji se bavi životnim igrama poezije u polju fenomena umetnosti i svekolike stvarnosti. Ovaj „magični” element Zubčeve poetike prosijava, doduše, već u ranoj fazi, u stihovima Vilenjaka:

Ponekad sakrije zvezde
blistavim rukama svojim,
zvonke ih stavi u džep.
(…)
Srebrno tada se smeje
i kristalno odzvanja gaj.

Stvaranje njemu je
igra.

Međutim, Šekspirova slavna sentenca „Zrelost je ipak sve!”, do punog izražaja dolazi u svim stihovima zbirke Flor Y Canto i, na sasvim osoben način, u profetskim Prozaidama. Ove reči već ne treba interpretirati, nego čitati. Sudeći po nenametljivosti i nežnosti ovih reči, onom „večito ženskom” u filozofskom smislu, nije nikakvo čudo što pesnik više ne piše. Mudrost, izgleda, kao uostalom i nežnost, ne mari za ispoljavanje. Za nju vreme ne teče, već postoji, a ćutanjem se samo čuva život pesmi, ispoljila se ona u budućnosti ili ne. Those who can – do, those who can’t – teach, kako bi rekli savremeni američki pobornici zena. Zato nenametljivost zbirke pesama Sigurnost vatre Miloša Zubca, previše dragocena da bi bila opštepoznata, uspešno svedoči o nezaustavljivom skretanju sa puta prolaznosti. Postoji jedino pesma, baš kako svedoče stihovi posvećeni, po pesnikovom priznanju, Tarkovskom:

I danas se zemlja koja te
porekla
začuđena kupa u srebrnoj kiši
jedne tvoje suze

plemeniti meštre
(Nostalgija, Flor Y Canto)
Kada se u završnoj sintagmi devete Prozaide (nedostatak desete je, takođe, indikativan: kao da i ovim tehničkim sredstvima pesnik pokušava mudrački namignuti čitaocu i ukazati na pretencioznost svake dovršene pesničke konstrukcije) pesnik skromno opredeli da „u bližnjem može da brusi lazur večnosti”, čitalac odjednom shvata da se pred njim upravo i nalazi taj lazur, u vidu same knjige, čiji ezoterijski naslov po sebi implicira „kamen mudrosti”. Pri tom, perfektno pronađena reč – lazur – ukazuje čitaocu na jednu sjajnu, vrhunskom poetskom umešnošću prekrivenu koprenu, kojom je, nalik biblijskom vihoru, zaodenuta reč mudraca. To je umetnost Miloša Zubca, koja nam, nepretenciozna a svesna sigurnosti svoje vatre, progovara iz ove zbirke.