среда, 27. август 2014.

Prkos Drumski: muzika sutona

Miloš Zubac

Novosadski Prkos Drumski: muzika sutona

Novosadski sastav Prkos Drumski ove godine obeležava deset godina postojanja. Do sada, u njegovom radu učestvovalo je petnaestoro muzičara i stvaralo muziku onako kako to čine Kubanci iz Vendersovog filma, a kako to slikovito opisuje osnivač benda i naš sagovornik Miloš Zubac…
Bend Prkos Drumski nastao je 2002. godine u Novom Sadu, kada ga je osnovao pesnik, muzičar i doktor književnih nauka Miloš Zubac. Tokom deceniju dugog trajanja Prkosa, mnogi muzičari, različitih godišta, oblikovali su muziku i udahnuli su život, svirajući na raznovrsnim instrumentima, ovom veoma kvalitetnom novosadskom sastavu.
Povodom jubileja, o Prkosu Drumskom govori nam pevač i gitarista, Miloš Zubac.
Miloš Zubac (1976) prvi je, kako kaže, među jednakima u Prkosu Drumskom. Pored muzičkog stvaralaštva, svoju bogatu kreativnost iskazao je i poezijom. Objavio je zbirke pesama Vilindar (2001), Poezika (2003) i Flor Y Canto (2008), kao i književnonaučnu studiju Molitve Desanke Maksimović (2008). Oženjen je Draganom i ima ćerku Milenu. 

LW: Kako želite da obeležite ovaj jubilej, deset godina postojanja Prkosa Drumskog?
Miloš: Deset godina jeste ostalo za nama. Nastavićemo da stvaramo, to je najbolji način da se obeleži naše trajanje. Pri tom, uskoro ćemo predstaviti album Alhemija, koji smo snimali na mahove, u protekle tri godine. Čini se da će se pojaviti u pravo vreme…
LW: Kako je nastao Prkos Drumski? Koliko je u početku bilo članova i da li ste spontano došli na ideju da primate nove članove?
Miloš: Prkos Drumski je isprva nastao u mojoj misli i nameri da podelim svoju stvaralačku snagu sa srodnim dušama, da zajedno načinimo nešto dobro i vredno. Osnivač sam družine, praktično njen prvi sanjar. To je jedino moje prvenstvo, u svemu smo drugom svi bili i ostali jednaki. Na moj kreativni san nadovezali su se snovi onih koji su mi se s vremenom pridružili na istom drumu, ljudi s kojima sam svirao, pevao, nastupao, snimao, putovao, a pre svega – drugovao. S početka nas je bilo petoro, a potom se broj članova menjao. Čuvali smo se od promene putem promene. Svako je ostajao koliko može i hoće, nekoga su daljine uzele, nekoga promena životnih prioriteta, nekoga osećaj da je namirio svoje iskustvo, dao sve što ume i naučio sve što ima, a neko bi jednostavno otišao zato što u životu ne prerastu sve zaljubljenosti u ljubav.
LW: Kako funkcionišete u tako velikom sastavu, organizacijski i kao kolege?Ko je najstariji, a ko najmlađi član, koji vam je prosek godina?
 Miloš: Znaš kako mi, u stvari, radimo? Kao oni kubanski starci iz Vendersovog filma. Slušamo jedni druge, prepuštamo se trenutku i nemamo tvrdih aranžmanskih pravila. Niko tu nije suvišan, a nema nas malo. Danas je Prkos Drumski ponešto nalik onom sastavu koji je pratio Dilana na turneji Kotrljajuća grmljavina, o kojoj je pisao Šepard. Oko svakoga od nas možeš da formiraš novi bend. To je sinergija jakih ličnosti. Međutim, svi su svesni da služe celini i da zarad kolektiva često moraš odoleti sopstvenom demonu. Neko to shvati u trenu, a nekome treba vremena. Nisam od onih koji govore ljudima šta i kako da sviraju. Ne zanima me ta vrsta naručene predvidljivosti. Kada je o starosti i mladosti reč, moja Dragana i ja smo najstariji. Milovan Đuđić Džimi je najmlađi, ali je on mlad po izvodu iz knjige rođenih, a ne po pristupu i ponašanju. U svakoj Džimijevoj godini dve su moje. Prosek godina u bendu je negde na pola puta.



LW: Mnogi od vas sviraju više od jednog instrumenta. Da li ste formalno muzički obrazovani i da li je ljubav prema muzici i stvaranju to što vas povezuje?
Miloš: Ivan Seničić svira jednako dobro gitaru i klavir, a nekada je svirao čelo. Miloš Drobnjaković svira mnoge instrumente, Uroša Pajića privlače žičani, duvački i udarački instrumenti, Džimi svira bukvalno sve što ima žice, osim klavira. Sanja Marković je umela da svira na svakom instrumentu kojeg se dotakne, s neobičnom lakoćom. Nismo svi imali formalno muzičko obrazovanje. Tijana Sekulić i Staša Kostić najdalje su odmakle. Prva je profesorka klavira, druga će za koju godinu predavati violinu. U našoj družini sreli su se akademski obrazovani muzičari sa onima koji su bili samouki, a koje je vodila samo nepresušna pasija. Ljubav prema muzici, tačnije stvaralaštvu, jeste obavezna spona, ali bilo je uvek i one opšteljudske, uzajamne privlačnosti i iskrenog prijateljstva. Nije pesma sve što nas spaja.
LW: Vaša muzika je autorska, ko je zadužen za komponovanje, a ko za tekst?
Miloš: Krasi nas autorska raznolikost. Nekoliko kantautora radilo je ili radi u Prkosu Drumskom, a skoro svi članovi benda umeju da komponuju. Nikada nisam uživao samo u svom stihu, samo u svom glasu, ali jesam u prožimanju različitih autorskih glasova, muških i ženskih. Tekstove smo pisali sami ili smo posvajali reči dobrih pesnika. Na albumima je gospodarila ženska energija, a na koncertima muška.
LW: Kako bi opisao vašu muziku nekome ko je još uvek nije čuo?
Miloš: Ako bi trebalo da opišem nekome našu muziku, našao bih se u nevolji. Svakim objašnjavanjem svoje umetnosti oduzimaš joj malo budućnosti. No, recimo da je muzika na našim albumima kao muzika sutona. Suton je pukotina između svetova. Možda mi zato toliko znači jedna minijatura s tim naslovom, čarobnih minut i po, na albumu Jesenje lišće. Uživo smo posve drugačiji. Album kao što je Vreme ispred nas nemaš gde da izvedeš. Možda u nekoj crkvici, ali sigurno ne u zadimljenom pabu, gde se uglavnom zateknemo. Zato na koncertima sviramo sirovije, grublje. Bude svega, raspojasamo se… ja više larmam, a manje pevam, bude huke i buke. Drugačije ne može. Da nismo s vremenom podigli tu fasadu, koju pokazujemo samo na koncertima, verovatno danas ne bismo ni nastupali uživo. Publiku nije mnogo zanimala delikatnost, nežnost i krhkost koju smo imali. Nisu ljudi znali šta će s tim…
LW: Do sada ste izdali nekoliko singlova i dva digitalna albuma dostupna za besplatno preuzimanje. Da li možemo da očekujemo i CD? Kada su vam sledeći nastupi i da li imate u planu da svirate i u drugim gradovima u Srbiji?
Miloš: Bilo je tih digitalnih albuma i u CD formatu, ali smo ih brzo razdelili prijateljima. Uskoro će se pojaviti novi studijski album, u izdanju Kreativnog centra Vigvam. Alhemija. Posle celih godina samozatajnosti, u Novom Sadu sviramo češće nego obično, praktično svakih mesec dana, ali i to će proći. Ne znam hoćemo li svirati u drugim gradovima. Moraju zvezde da se zavere, pa da se to desi. Može biti, a ne mora. Ako bih mogao da biram, iskreno, najviše bih voleo da još jednom zasviramo preko granice, u Kotezima, u dalmatinskom gradu Vrgorcu, kod našeg voljenog druga Ivice Stankovića. Tamo smo se uvek osećali kao kod kuće. Postoje duboki razlozi za tu moju želju i nema nastupa kojem bih se više radovao.
by Tijana Janković on 26/06/2012
 http://www.lookerweekly.com/interview/milos-zubac/
 Prkos Drumski na Fejsbuku.

субота, 23. август 2014.

U potrazi za izgubljenim govorom

 

 




Likovni ciklusi Danila Vuksanovića nikada nisu bili lišeni pažljivo promišljene kontekstualnosti. Njegovi stvaralački krugovi, štedro ispunjeni semantičkim nabojem, doticali su se i nadovezivali tokom godina, često ulazeći u međusobne preplete. Idejne zametke budućih   ciklusa on je ostavljao u dubokim tematskim brazdama prethodnih, ne bi li  u svojim kasnijim radovima mogao da namiri punu žetvu njihovih značenja. Sklon zamašnim stvaralačkim zahvatima, renesansno razbokoren, filozofski kontemplativan, pesnički osetljiv a zanatski dosetljiv, Vuksanović je ne jednom otiskivao svoj čun od pošteno zadobijene, prijatne sigurnosti u okrilju vanredne likovne tehnike, odvažno ga usmeravajući prema drugorodnim, još neosvojenim umetničkim horizontima. 
Po povratku s takvih putovanja, on je prikupljena znamenja i saznanja bez zadrške ugrađivao u matricu svog likovnog postupka. Činio je to u najmanje dve ravni. Kada je za pojedine likovne cikluse upotrebljavao odabrane književno-istorijske motive, bila je to kritička idejno-interpretativna ravan. Kada su zapamćeni muzički ritmovi i fraze davali ritam i tempo samim pokretima ruke prilikom slikanja, a pismo maternjeg jezika postalo punopravni likovni elemenat, bila je to sinergijska ravan u kojoj su se komponente drugih umetnosti srećno implementirale u samu srž likovne prakse. Tako je nervatura ćiriličkog pisma, kojim su ispisane najvrednije književne stranice jednog naroda, u Vuksanovićevoj samosvojnoj recenziji dobila konstitutivnu vrednost unutar njegove crtačke tehnike.

Dakako, predviđena kontekstualizacija zahtevala je od njega znatno više od stilizovanog ili brzopisnog iscrtavanja slova. Sama podloga za crtež morala je biti pripremljena tako da bude nalik srednjovekovnom pergamentu. U staroj književnosti, purpurna, žuta i bela bile su boje rukopisnih knjiga, dok su tekstovi uglavnom bili nanošeni preko već postojećih, prethodno sastruganih slojeva teksta. Takav višeslojni pergament zvao se palimpsest. Vuksanovićevo opredeljenje da za strukturu svojih ćiriličkih crteža uzme palimpsest, ispisujući na podlozi pomenutih boja redove u različitim oblicima, često jedne preko drugih, uz upotrebu ornamenata, inicijala i minijatura, nepogrešivo upućuje na adrese srednjovekovnog književnog nasleđa u punoj žanrovskoj razuđenosti. Na drugoj strani, reminscencije na rukopisnu i vizuelnu kulturu srednjeg veka u funkciji su pripreme prostora za snažno semantičko trenje koje će se dogoditi na njegovim crtežima. Danilo Vuksanović je autor koji voli da suočava obeležja nametnutog Zeitgeista s vrednostima minulih vremena. Iz jednog viteškog doba on uzima pismo, pergament i boju. Čak je i sadržaj ćiriličkog teksta podoban sadržaju arhaičnih dokumenata. Međutim, Vuksanović ispisuje samo fragmente, kriptične trake nekadašnjih rukopisnih celina, istrgnute iz kanonizovane srednjovekovne kulture. Njima suprotstavlja delove sopstvenog autodiktata, brzopisno beležene misli kao reflekse duševne bure savremenog čoveka.



Kako bi dodatno zaoštrio kontrast između pretpostavljene celovitosti starih i bolne nedorečenosti važećih civilizacijskih uzusa, Vuksanović pojedine crteže i zapise kanapom uvezuje u „Potpisnu mapu”, upečatljiv somnabulni artefakt koji se čita kao kakav ukoričen alhemičarski rukopis, tačnije ono što je od njega u Poslednjem vremenu moglo da ostane sačuvano. Isečci gustog teksta, otuđenog od prvobitnog smisla u zaleđu oniričkih, katkad grotesknih likovnih projekcija, nacionalni svetitelji pod plaštom animiranih superheroja, krstoliki simboli neprolaznog života nasuprot detaljnim spiskovima svakodnevnih dužnosti, namerno obeznačene slovne magistrale i transverzale, obrisi sveprisutne aveti globalizma nad ostacima samosvojnosti malog naroda – ispunjavaju otežale stranice ove začudne slikovne knjige. Uprkos neiskrčenoj šumi ispisanih slova, bilo da su ona organizovana u reči ili ne, komunikacijski tok između autora i posmatrača hotimično je sveden na dejstvo snažnih asocijativnih polja. Kao da je u tkivu samog pisma, razvenčanog od uobičajene, pravolinijske funkcije sporazumevanja, Vuksanović pronašao kodove dubljeg, istinitijeg osećanja jezika i bivstva.

I dok planetarna informatičko-tehnološka hidra neumitno metamorfozira svoju izvornu bit, do tačke kada informacije počinju da vladaju čovekom umesto da mu služe, dok se masovno šalju elektronske poruke besprizorno kratkog veka umesto pisama, a ljudi gotovo da se i ne sreću izvan nasušne mreže svih mreža, Danilo Vuksanović svojeručnom ćirilicom, u nesputanom ritmu ličnih stvaralačkih damara, ispisuje delove zaboravljenog egzistencijalnog smisla, tragajući za šifrom govora koju smo negde izgubili.

Miloš Zubac

Nina Romić

Pojava Nine Romić na prostorima na kojima je i lane bilo vrsnih kantautora, ali ne i dovoljno priznatih i prepoznatih žena od tog dara i posla, u jednom posve oskudnom, korumpiranom vremenu u kojem se toliko toga bezvrednoga razmetljivo reprodukuje, a toliko malo vrednoga nenametljivo proizvodi, gotovo da ima snagu mistične objave. Enigmatična Zagrepčanka s vestern gitarom, zagasitim glasom i ogoljeno ispovednim, ali nikada trivijalnim versom, prekoračila je granicu koja razdvaja njenu osobnu i kolektivnu stvarnost ne bi li nadahnula prijemčive duše i setila ljude na magijsko poreklo pesme i ogromnu stvaralačku moć žene.
Dabome, nije ona došla ovamo s bilo kakvim misionarskim namerama nego s prtljagom pesama kojima je sama sebe isceljivala. Ali, onaj koji je sebe jednom zalečio ličnim umetničkim činom, možda će moći isto da izvede i s tuđim boljkama. Otuda se muzika Nine Romić ne može lišiti belega onog višeg cilja niti se može prećutati zaumnost svetova iz kojih se rađa. Otuda je i autorsko prisustvo Nine Romić stalno obasjano nedokučivom lunarnom svetlošću i uvijeno u tajanstvenu lirsku izmaglicu. Ova zagonetna devojka iskreno ljubi maglu. Bilo na javi, bilo u pesmi. Taj afinitet nije samo njena karakterna nego i poetička vrednost. Uvek na prelazu između tople melanholije i hladne ali nijansirane monohromije – njene pesme umnogome asociraju na brendirana platna panonskog slikara Zdravka Mandića. Pomalo su neoprezno novinari podebljavali njenu privrženost istorodnim kantautorskim pojavama na drugim meridijanima. Nisu pri tom bili u krivu, naprotiv. Jeste Marisa Nadler, jeste Džoan Baez. Jeste i Jadranka Stojaković. Naročito potonja, iako bi se na ovu prirodnu srodnost u znak nepoverenja zacelo podigle obrve mnogih ljubitelja Nininog sofisticiranog hermetizma. Ali poređenja unutar istog žanra plodna su samo ako nekome pomažu i nešto mu dobroga pridaju. U protivnom, uvek se inicijalna lepota nepotrebno gubi i čarolija slabi. Stvaralački kalibar Nine Romić od one je posebne, neuporedive sorte. Ne treba joj pomagati niti odmagati poređenjima. U njenom slučaju, sličnosti bi eventualno valjalo izvoditi iz drugih umetnosti. Iz likovnih, pošto su aranžmani njenih pesama toliko pikturalni i promišljeno ambijentalni. Iz pesničkih, budući da itekako ima ukletog lirskog romantizma u tamnom jezgru njenih stihova. Ili zbog njene naklonosti prema stihovima svoje majke Ružice, Mostarke koja je u devojaštvu pisala izvrsnu poeziju i srećom nije to zatajila od svoje talentovane kćeri.



Izrazito duhovno opismenjena, Nina Romić je stvaralački identitet gradila na stari način, poštujući drevni kodeks inicijacije, putovanja i saznanja. Pronašla je vodiča u Dunji Knebl koja ju je isprva upoznala s bogatom baštinom hrvatskog folklora i potom povela na hodočašće u čarobne, inspirativne predele tradicionalnog muzičkog izraza. Zato se danas u Nininom profilisanom autorskom repertoaru može zalomiti i poneka zagorska ili međumurska narodna tema. Zato će sutra Nina Romić i sama kao mentor nesebično pomoći nekom mladom autoru da valjano završi školu umetničkog zrevanja.
Nina je kraljevski beli krin u neprohodnoj šumi jalove replikantske muzike i potrošnih stihova koji su trajni koliko jedan hip. Nesumnjivo je najkompletnija kantautorka u svojoj zemlji. Njena univerzalnost leži u smeloj leguri suptilno udešene psihodelije, idiomske folk i bluz motivacije i odmerenog zavičajnog sevdaha u jednom sasvim inokosnom, nezaboravnom glasu. Ona je praktično još u životnom mladanju, a već je suvereno nadrasla svaki diktat spoljnih okolnosti u pogledu biranja dalje stvaralačke staze. Šta god da uzme za svoju izvođačku i autorsku budućnost, biće to samo njena odluka. Onaj koji je zarana stigao na cilj nema razloga da žuri i ne može da pogreši u izboru.

Ivan Škrabe




Ivan Škrabe je enfant terrible novoodmetničkog plemena. Buntovni Jaskanac, student filozofije i strasni ljubitelj plemenitih konja koji je već formiranom kolektivnom profilu ove amblematične družine pridodao dugometnu auru svoje mladalačke nesputanosti, prostoljudskog šarma i topline, a kadikad i ponešto od tipično revolveraške brzopletosti u postupanju i govoru. Impulsivan, srčan i pravdoljubiv, Škrabe je izrazitu osetljivost na tuđu patnju i nemaštinu implementirao u svoje stihove. A kako ljudi sve što je uhu novo programski klasifikuju i upoređuju na osnovu poznatih referentnih tačaka, njegove su pesme namah prepoznali kao protestne, angažovane, ili socijalno-politički osvešćene. Jasno, kada je poneseno pevao ili nonšalantno pevušio o čuvstvima prema voljenom biću, pesme su mu bile imenovane kao – ljubavne. Takvo odvajkada patentirano tematsko dvojstvo sasvim je u duhu žilave kantautorske tradicije od rapsodskih, trubadurskih i minstrelskih vremena, pa sve do velikih pesnika rokenrola i bardova na čijim se stvaralačkim vrelima Škrabe odmalena krepio. Zbog živog dosluha s prethodnicima, nije bilo teško otkriti njegovu specifičnu žanrovsku formulu. Folk, bluz, kantri i šansona – sve su to elementi Škrabeovog stvaralačkog sistema koje bi on sam bez oklevanja razglasio i pripisao sebi uz ime.
Međutim, mnogo je više zatajenog bogatstva u ovom momku nego što može dokučiti pravolinijska misao koja sve smešta u poznate ladice sa etiketom sadržaja. Bez obzira na jasne žanrovske odrednice, Škrabeove pesme volšebno su zavodljive i neskriveno – osećajne, ma kako on svoju hipertrofiranu osećajnost manifestovao. Bilo da psuje i gerilski udara po licemerju društva, bilo da romantičarski niže ljuvene reči, bilo da duboko proživljenim impresijama odgovara na zaziv svoje bliske prijateljice Prirode, Škrabe je jednako neposredan i otvoren poput iznimno senzitivnog deteta koje burno reaguje na svakovrsne impulse okoline i svog unutrašnjeg sveta. Ali, u njemu podzemno hoće da probiju i iskustveni uvidi zrele duše i zaveštane mudrosti velikih učitelja Istoka, a kada se svemu dodaju šeretluk i povremena sklonost ka marifetlucima, portret mladog odmetnika iz Jastrebarskog postaje nesamerljivo složen i bogat u odnosu na formalne karakteristike njegovog autorskog rada.




U maniru američkog konjičkog oficira koji usred teškog boja hrabro grabi ka generalskoj epoleti, Škrabe je u malo vremena zavredio reputaciju zagrebačkog koncertnog meteora. Na svojim nastupima pokazao je zamašnu izvođačku veštinu i spontanost u komunikaciji s publikom kakva se obično nalazi tek u prekaljenim majstorima scenskog performansa. Takve autore prosto je neophodno doživeti na bini, kada su u punoj interpretativnoj snazi i magijskoj moći i kada im krila nisu svezana ograničenjima jednodimenzionalnog zvučnog posrednika. Pogotovu zato što Škrabe uživo ume da načini efektan omaž i naklon ličnim svetiteljima poput Ledbelija i Keša, a koncerti više nego bilo koji snimak otkrivaju privilegovano mesto Vudija Gatrija u njegovom rodoslovu. Uvek kada se Škrabe pred ljudima dohvati gitare, u njegovom polju zasvetle mitologizovani likovi ovih pepelnih anđela koje on samouvereno ubraja u svoje pretke. I svaki put nanovo se odmotava jedan sudbinski San o bluzu u koji ovaj vispreni sanjar na sceni želi da povede sve one koji su spremni da zagaze dublje i dalje.
Ivan Škrabe je među Nove Odmetnike hrupio kao turbulentni mladi desperado koji ima šta da kaže i pokaže, očigledno svestan da je zlatna budućnost hrvatske kantautorske pesme već odabrala vesnika u kome će da se ogleda. Pod uslovom da Škrabe pristane na ulogu ogledala.

Autor: Miloš Zubac

петак, 22. август 2014.

Hope's beautiful daughters

Miloš Zubac


Ako Nada, kako veli Sveti Avgustin, doista ima dve prelepe kćeri, i ako se one zovu Bes i Hrabrost, Katarina Juvančič u sebi objedinjuje sva tri imena i svojstva. 
Ona nije slučajno odabrala misao hiponskog mudraca za moto svog novog albuma. 
Ako je Bes odgovor na poredak stvari, a Hrabrost garant da taj poredak neće ostati nepromenjen, slovenačka kantautorka, u svom muzičkom delovanju i beskompromisnom društvenom aktivizmu, od ova dva elementa neumorno oblikuje i preporađa Nadu u jedan svet za koji se vredi boriti. 
Svet koji danas svi delimo, u kojem postoje nebrojene naprsline, oboljenja i disfunkcije, a koje sve zajedno – nisu taj svet sam po sebi. 
Sa svetom je zapravo sve u redu. 
S ljudima nije.
A svet je nekada bio mlad kao što je i čovek bio mlad. Na mladost sveta i zoru ljudskih bića, sećaju nas folklorne pripovesti kolektiva koji se razdelio u rukavce različitih naroda sa svojim samosvojnim kulturama i zasebnim uspomenama na arhajsko doba. Toplina mita očuvala se do našeg vremena kao nepotrošivi depozit kolektivnog pamćenja u kojem postoje šifre za svaki civilizacijski trenutak, pa tako i naš.
Antropolog po obrazovanju, muzički stvaralac po pasiji, posrednik između svetova po senzitivnosti i darovima koji se ne daju objašnjavati, Katarina Juvančič posegnula je za pomenutim šiframa u mitsku baštinu škotske kulture. Njena nesvakidašnja veza sa ovom zemljom ne ogleda se samo u probranim bajkama škotskih ostrva i arhipelaga – Šetlanda, Orknija i Hebrida, koje je kao narativne celine uvrstila na svoj muzički album. Dubok afinitet za gelsko-škotske prostore vidi se i u aranžmanima pesama, u izboru studijskih saradnika, u načinu na koji je koristila svoj topao, prepoznatljiv glas, kao i u opredeljenju za jedan škotski tradicional koji je dvojezički reinterpretirala u nadahnutom dijalogu s Karin Polvart, afirmisanom škotskom kantautorkom. 
Na koncu, spona između stare ostrvske zemlje i slovenačke umetnice počiva na brojnim koncertima koje je ona, uz svog dugogodišnjeg saborca i saputnika Dejana Lapanju, do danas održala u Škotskoj.
Album Hope’s beautiful daughters tematski se prirodno nadovezuje na njihov prvenac Selivke.
I ovde je svaka pesma pažljivo izgrađen omaž ženskoj snazi i hrabrosti da se učini nešto što se od žene ne očekuje ili joj se u društvu strogo brani. Ovde junakinje ulaze u nove pesme pravo iz mitskog arhetipa, iz pomenutih škotskih bajki, ili iz inuitskih legendi, gde magija primitivnog doživljaja sveta još duboko diše, gde žene trče s vukovima u divljini, dok pojedine heroine dolaze iz vremena kojem smo tek videli leđa, ako uopšte jesmo. Tako se u jednoj pesmi srećemo sa Irenom Sendlerovom koja je spasla dve i po hiljade mališana iz varšavskog geta, u drugoj s Fridom Kalo, u trećoj s Rozom Luksemburg.
Hope’s beautiful daughters slavi izvornu kreativnost, mudrost, velikodušnost, dubokouvidnost i snažnu instinktivnu prirodu žene. Iako jeste jedan od temeljnih motiva, žena kao žrtva nije jedini Katarinin saznajni interes – da jeste, ne bi njena pripovedačka, lirska i muzička umetnost bila toliko široka, sveobuhvatna i živa. Selivke su se možda više bavile potlačenošću, cenzurom i samocenzurom ženske suštine. Nove pesme, međutim, već nude i nove izlaze. Tačnije, novo se ovde pronalazi u starom. Otuda Katarina na albumu ostavlja cela tri naslova za muške naratore koji na gelsko-škotskom jeziku pripovedaju tri drevne bajke, uz primereno svedenu, ambijentalnu muzičku pratnju slovenačke družine Salamandra Salamandra. 
Junakinje ovih priča pre su odlučne stvarateljke svetova, koje svesno prekoračuju granice, ili su osobe koje prirodnu dobrotu svog bića neće izdati ni u najtežim okolnostima, nego što su bilo kakve žrtve. 
Birajući da trećinu albuma nesebično odvoji za aktiviranje šifri iz starih škotskih predanja, da nemali prostor na svom autorskom izdanju prepusti muškim glasovima koji nam u tri narativa daju bezvremene primere ženske dovitljivosti, hrabrosti, poštenja i snage, Katarina Juvančič igra svoju medijumsku ulogu i sasvim mirno sklanja se u stranu, ostavljajući mesto za izvorni pragovor tradicije. Čak se i ekstatični Dejan Lapanja dobrovoljno povlači u ulogu ritam gitariste, zvučnog konstruktora i aranžera, birajući da tek u par navrata individualno zagrmi punom snagom svoje gitare.
Tolika sposobnost da se svesno odoli samom sebi i da se inače bujna stvaralačka i izvođačka potreba slovenačkog tandema stavi u službu prenosa starog znanja iz mitske građe, sasvim je retka i vredna je iskrenog naklona.
I mada Hope’s beautiful daughters gledaju često u prošlost, one ne odvraćaju pogled od današnjice – jedna od reminiscenci na društveno svakodnevlje jesu zvučni fragmenti nedavnih građanskih protesta u Ljubljani.
Međutim, u jezgru svega što Katarina Juvančič radi, ostaje vanvremenska predstava žene kao životvorne sile.
Kako je jedno od ključnih pitanja koja se čuju na ovom albumu – what can a poor woman do – na istom mestu daje se nedvosmislena adresa na kojoj se odgovor može pronaći.
U arhetipima sveta koji je nekada bio mlad.
Onde je žena upravo onakva kakvom je slovenačka umetnica vidi. Onde ona nije mučenica. Snažna je, neustrašiva, znatiželjna i plodna. Životna. Kreativna. Slobodna.
Pritom, krivca za sapetost ženske snage Katarina ne traži i ne imenuje u bahatoj dominaciji muškog elementa. Traži uzroke i lek u ženi samoj, u unutrašnjem nesporazumu, tek potom u nesporazumu sa okolinom, ne bi li se u ravnopravnom i skladnom delovanju oba kosmička principa, muškog i ženskog, uspostavio ekvilibrijum sveta.
Katarina Juvančič ne daje svoje odgovore agresivno i mnoge pobornice savremenog feminizma mogle bi se u tome ugledati na nju.

Nežni cvrkut ptica kojim se završava album Hope’s beautiful daughters, kazuje nam da su ritam i muzika prirode najbolji učitelj ravnoteže i ujedno, da su male selice s prethodnog izdanja ovde pronašle svoj dom.





петак, 01. август 2014.

Poezika, 2013.

Miloš Zubac, o festivalu Poezika

POEZIKA je jedinstven muzički festival. Njegovi učesnici nisu samo umetnici, nego su redom prijatelji i neposredni saradnici. Regionalna stvaralačka porodica. Nisu tek u prolazu u Novom Sadu, kako bi produžili u drugi grad, na sledeći koncert. Nemaju menadžere, nisu pod kapom muzičke industrije i korporativnog tržišta, ne traže posebne uslove i nemaju naročitih scenskih zahteva. Dolaze s različitih strana i daljina da nastupe u Kulturnom centru Novog Sada i ponovo se sretnu na istoj sceni, kao što su činili i proteklih godina na drugim mestima, ali u potpunoj medijskoj ćutnji. Zato se za njihove pesme i njihova imena još nedovoljno zna – bar je to važilo do ovog festivala. Na radost posvećenim ljubiteljima pevanog stiha, a na korist tim autentičnim muzičkim junacima i junakinjama koji su navikli da gaze po neistraženim puteljcima, pre nego po mnogoljudnim bulevarima, za njih će se posle ovog događaja i te kako čuti. Možda će ih to iskustvo ponešto promeniti, kao što će promeniti one koji dođu da ih vide uživo.
Festivali su najvredniji onda kada su na samom svom izvoru. Kada postoje u vremenu jedino da bi proslavili čistotu ideja, autorske i izvođačke talente i istrajan stvaralački rad.
Sada i ovde, POEZIKA je takav, sasvim redak izvor na kojem se vredi naći.

http://www.poezika.com

уторак, 29. јул 2014.

Katarina Juvančič & Dejan Lapanja

26. jun 2013.
 Katarina Juvančič је talentovana Slovenka živog, podsticajnog glasa. Dubokosvesna je ličnost. I neobično draga, neposredna žena, s porukom iskrenog humanizma u pesmi, ispisanom krupnim, verzalnim slovima. Glas, Ličnost i Poruka – elementi koji toliko nedostaju duhu ovog vremena. Tačnije, bezduhu, rečju Tomasa Bernharda. Elementi koji su neophodni ne bi li se bezduh izgonio. Katarina se s tim sastojcima, kao s magičnim relikvijama koje su joj jedina pomoć u herojskom izazovu, uspravno javlja u depersonalizovanom dobu takozvane tranzicione krize, južnoslovenske, balkanske i globalne, u kojem čovek pod ličnim imenom i prezimenom ne vredi gotovo ništa. U kojem može da stvara jedino ako je organizovan unutar nekog projekta. Ukoliko je pravno, a ne samo fizičko lice. Ako je politički opredeljen, ali na pobedničkoj strani, u pravom trenutku. Katarina nadahnuto peva svoju zvonku, budilačku pesmu, dramatičnu i toplu istovremeno, u jednom raščovečenom vremenu u kojem ništa više nije sveto. No, majušnost našeg razboljenog doba ne smeta njenoj prostoljudskoj i autorskoj veličini, iako za velike duše jesu potrebna velika prostranstva. U protivnom, njihovo postojanje može da poprimi meru tragizma.
Katarina, dobrom srećom, nije usamljena u svom umetničkom poduhvatu. Ima na svojoj strani vernog saputnika, Dejana Lapanju, nesvakidašnjeg meštra od gitare. Dragocenog muzičara i scenskog junaka kod kojeg se um, srce i celo telo organski sjedinjuju sa instrumentom koji je odabrao. Ili sa instrumentom koji je odabrao njega. Dejan je zato ponešto nalik onom ljubopitivom dečaku iz arturijanskih legendi, koji je izvukao mač iz kamena i tako zagospodario velikom silom. Govor gitare je njegova visoka artikulacija i njegova odbrana pred bezduhom. Svaku pesmu svira jednako energično i posvećeno, gotovo obuzet, kao da mu je to poslednji čin u životu. Bez ostatka, predaje se muzici i potom reverzibilno, raskošnu muziku iz svojih damara predaje publici.



Ujedinjeni, u stvaralačkom i životnom zajedništvu, Katarina Juvančič i Dejan Lapanja pronose poruku koja se može jednostavno sažeti u stari imperativ: – probudi se. Jer, njima dvoma je zaista stalo do one izgubljene, elementarne ljudskosti. Do budnog aktivizma. Svesne angažovanosti i angažovane svesnosti. Nije Katarinina pesma posvećena mnogim odvažnim ženama kao savremeni akt deklarativnog feminizma, nego je to pesma koja dolazi iz njenog arhajskog, avalonskog rodoslova u kojem sijaju ženske preteče i buduće kćeri, ma u kom vremenu da se rode, pesma koja poziva na buđenje zatomljene, preporađajuće ženske snage, kako je još Nikolaj Berđajev najavljivao u svojim spisima. Žena je, na početku i na kraju, ipak matrica i matica postojanja. U njoj su hrabrost i mudrost koji mogu da iskupe i ozdrave oboleli svet u nestajanju.
Protestnih pevača bilo je odvajkada, otkako je veka i čoveka. Katarina Juvančič nije samo glas bunta, njen kantautorski i antropološki rad pokriva zamašnija tematska polja, ali se ona bez sumnje nastavlja na svoje nepotkupljive prethodnike i srčane savremenike i uz gitarsku vatru Dejana Lapanje, snažnim stihom i neprestanim društvenim angažmanom, bije časnu bitku za dostojanstvo svakog ljudskog bića. Katarina Juvančič to mora da čini, sada i ovde, jer dobro zna da cenu skršenih šaka čileanskog martira Viktora Hare određuje život njegovog Manifesta u vremenu koje su mu krvnici uskratili.
A to je vreme odavno došlo, upravo nama, da se rvemo s njim.
 http://www.rocksvirke.com/

Ivica Begin Stanković

Arhiva jednog prijateljstva




Predgovor neobjavljenoj knjizi odmetničkih pisama...

Krajem 2008. godine Ivica Begin Stanković, dalmatinski gospar iz Vrgorca, s posedom u Kotezima podno Tinovog rodnog grada, doputovao je u Novi Sad, vođen pesmom Prkosa Drumskog, koju je otpevala Bokeljka Isidora Lazarević. Stanković je poželeo da se upozna s ljudima koji su snimili pesmu De profundis, a imao je najmanje još jedan motiv za dolazak u ovaj panonski grad – hteo je neposredno da vidi staru gradsku ulicu koju je jedan nadaleko znani vojvođanski autor opevao u svojim stihovima. Došao je do kapije Cvijićeve 33. Nije pozvonio na ta vrata, ali su mu se druga vrata sama nenadano otvorila. Vodila su u jedan čudesan svet u nastajanju.
Bio je to početak Novih Odmetnika.
Konture ovog neobičnog stvaralačkog univerzuma počele su da se formiraju prilikom ovog prvog Stankovićevog dolaska u Novi Sad. On je tada, kao i svaki naredni put, doneo svojim novosadskim prijateljima pregršt darova i srdačan poziv za uzvratnu posetu – dolazak na muzički festival koji je on svake godine organizovao na svom dobru u Kotezima.
S proleća 2009. godine, grupa Prkos Drumski otputovala je u Koteze i provela tamo tri nezaboravna dana. Na festivalu su nastupili i zadarski pesnik Roberto Vodanović Čopor, bend Olovni ples iz Dugog Sela i zagrebačka kantautorka Nina Romić.
Nakon tog zajedničkog koncerta, umetnici koji su se u Kotezima prepoznali kao novopronađena braća i sestre u duhu i pritom neobično zavoleli, zasnovali su neobično prijateljstvo i počeli jedni drugima da šalju elektronska pisma, ne bi li premostili vreme do narednog susreta. Prvo je pismo odaslao Vanja Srdić, a ostali su se spontano nadovezali svojim odgovorima. Tako je patentiran dobar manir cirkularne komunikacije.
U naredne dve godine, nanizali su se zajednički nastupi, u nekoliko navrata u Kotezima, jednom u Čelarevu i Beogradu, više puta na Petrovaradinskoj tvrđavi i podno same tvrđave, te jednom u Zagrebu. Kolektiv se menjao i rastao – pridružili su se Nikola Nešković (Izmena vremena) i Milan Korać iz Novog Sada, Ivan Škrabe iz Jastrebarskog i Katarina Juvančić iz Ljubljane. Članovi ovog autorskog i izvođačkog društva počeli su da predstavljaju svoje albume, singlove i zajedničke kompilacije, uglavnom posredstvom nezavisnog izdavača BRLOG RECORDS, uobičajila se saradnja na sceni i prilikom studijskog snimanja pojedinih pesama, javili su se podsticaji za pisanje knjige o Novim Odmetnicima i za snimanje dokumentarnog filma o nesvakidašnjem autorskom pokretu koji je procvetao na razvalinama građanskog rata u nekadašnjim jugoslovenskim zemljama. Elektronska korespodencija, započeta nakon prvog zajedničkog koncerta u Kotezima, ostala je najbolji vid govora i dogovora, stalnog osluškivanja, razmene informacija, utisaka, poetsko-muzičkih darova i neprekidne uzajamne podrške.
U odabranim odmetničkim pismima koja su ovde hronološki organizovana, sačuvane su inicijative, ideje, namere, snoviđenja, stihovi, mnogi ushiti i pokoje razočaranje, uz neophodnu meru humora, prostosrdačnosti i lekovite ljudskosti. Zabeležena je istorija rađanja pojedinih albuma i pesama, zapisani su datumi koncerata, priprema, dolazaka i odlazaka. Mnogo šta je bilo iznimno u ovom kolektivu, pa je tako i sam protok vremena između susreta bio meren posebnim, ličnim časovnikom njegovih aktera. Toliko su intenzivna bila zajednička iskustva Novih Odmetnika, da se jedan mesec zatišja posle skupnog koncerta ili manjeg neformalnog susreta, računao kao cela godina. Tako se u samo tri godine prijateljstva zbilo onoliko autentičnih doživljaja, avantura i anegdota koliko ih može stati u blizu četrdeset godina nečijeg bogatog života.
Tri zime posle prvog susreta u Kotezima, svet Novih Odmetnika se ponešto izmenio. Neki članovi ove umetničke porodice odmetnuli su se na druge kontinente. Pisma su postala proređena i drugačije intonirana, ali su se pojedini pripadnici kolektiva porodično združili, još postojanije i čvršće. Inicijalni entuzijazam i zavatrenost prošli su kroz neizbežne filtere zrevanja, mirovanja i sporadičnih ličnih klonuća, praćenih pravim malim vaskrsenjima. A onaj koji je svojom orijaškom energijom najviše doprineo formiranju Novih Odmetnika, Ivica Begin Stanković, nastavio je da poput kakvog bluz misionara prevaljuje hiljade kilometara, od grada do grada, i da nalik dobrom duhu bdije nad prijateljima koje je stekao i koje je odlučio da čuva za život.
Njemu i svima ostalima koji su sopstvenom magijom, trudom i talentom doprineli nastanku novoodmetničkog sveta, posvećena je ova knjiga pisama.

Kada Daljine pričat bi mogle, šapnule bi...

...od Ljubavi do Ljubavi...

od Sna do Sna.
 http://www.rocksvirke.com/

Mor Krom Kinski III

5. januar 2012.

Mor Krom Kinski III je neslužbena umetnička maska koju koristi Stipo Periša, udarna igla hrvatskog benda Olovni Ples, jedan od poslednjih autentičnih rokenrol junaka u južnoslovenskom komšiluku i jedan od najeksplozivnijih i najekspresivnijih scenskih izvođača u savremenoj hrvatskoj muzici.
Obrazinu koju je pozajmio od pseudomitskog pesnika, ezoterika i muzičara s početka dvadesetog veka, Periša je prvi put navukao na sebe na albumu Rovovska akustika, koji jeste potpisao i pečatio imenom Olovnog Plesa, ali koji je unekoliko bio njegova prva samostalna autorska instalacija. Ploča je bila posvećena Mor Krom Kinskom, jednom od ratnih protagonista s labavim istorijskim pokrićem i sumnjivim biografskim tragovima, koji je navodno nestao u Prvom svetskom ratu, a čije ime je Periša usvojio i počeo da ga koristi i populariše u duhu postmoderniste koji strpljivo koristi tokove stvaralačkog podzemlja i postupno gradi hrvatski pandan Čapajevu, ruskom soldatu i crvenoarmejskom komandantu koji je od jednog od nebrojenih nastradalih vojnika s vremenom izrastao u pravog kulturnog heroja i junaka mnogih sovjetskih anegdota. Proglasivši se sada unukom Mor Krom Kinskog, Periša je nastavio da vaja i oblikuje mit o njemu kao o svom najrođenijem pretku, podobno onom starom nauku da svaka generacija stvaralaca po izboru pronalazi svoje sopstvene preteče, pri čemu bitne umetničke ličnosti uvek same sebe izmišljaju, porađaju, neguju, vaspitaju, ubijaju i nanovo vaskrsavaju. Nesumnjivo od takvoga roda, Stipo Periša je izmislio potomka Mor Krom Kinskog i navukavši njegovo lice, telo i odelo, u kućnim uslovima snimio dva albuma nekonvencionalnih pesama i rečitativnih komada.
Jedan od dva albuma zove se Fonometar.
Ljubitelj rudarskog artizma, posvećenik u istoriju avangardnih umetnosti, Periša se kao Mor Krom Kinski III nije libio da posegne za karakterističnom tehnikom montaže, citata i reinterpretacije, stvarajući uzbudljiv tekstualni organizam od svog komornog stihovnog egzistencijalizma, klasičnih fragmenata hrvatske lirske moderne i probranih narativnih monolita iz štampe i tekućeg enciklopedijskog internet simulakruma. Tom živom jezičkom amalgamu dodelio je moć muzičkog pokreta, izborom i repeticijom elektronskih sekvenci, lupova, šumova i ponekog, na ovoj ploči, ukleto usamljenog rifa, uz intertekstualne reminiscencije na rodonačelnike moderne umetnosti, a sve to u svom beskompromisnom glasovnom registru i ekspresivnoj samoironijskoj interpretaciji.
Zagasita ambijentalnost, eksperimentalni duh, minimalistički format i interaktivnost slušanja i čitanja ponuđenog teksta – jesu paradigme koje Mor Krom Kinski III dosledno koristi u svojoj neoavangardnoj praksi, od Rovovske akustike do Fonometra.
U vremenu nepristojno bezopasnih i nesuštinskih muzičkih kreacija, Fonometar krije jedan zavodljiv rizik, doduše najviše po samog autora. Stipo Periša ovde je toliko upečatljiv i čvrsto utemeljen u vešto izgrađenom alter identitetu, da se uskoro može dogoditi zanimljiva alhemičarska supstitucija između lica i naličja stvaralačkih maski koje on upotrebljava. Mor Krom Kinski III mogao bi tako da postane ono prvo, službeno stvaralačko lice s naličjem na kom bi se sada našao dobrovoljno skrajnuti Stipo Periša, jedan od dva frontmena u Olovnom Plesu. Makar do novog albuma dugoselskog kvarteta.
A kada momci iz ovog neprocenjivo vrednog benda konačno istupe iz donekle izabrane a odnekle nametnute medijske ilegale, maska andergraund heroja Mor Krom Kinskog III zacelo će se još čvršće prilepiti na Perišino stvaralačko lice. Tada će njegov privatni tango lica i naličja postati još zanimljiviji, jer će ulozi biti veći.
Oh yes, he's the great pretender...
 http://www.rocksvirke.com/

Olovni ples

9. avgust 2011.


Olovni ples je najbolji hrvatski bend. Taj aksiom ne važi zato što su oni u svemu ili bilo čemu bolji od drugih bendova. Muzička umetnost nije takmičarska disciplina, bluz je to još manje, a dodeljeni superlativ ovde je namerno lišen uhodane jezičke logike i hijerarhijske vrednosti i težine. Olovni ples je najbolji hrvatski bend zato što suvereno baštini najbolje od hrvatske poezije. Blagodareći Olovnom plesu, Šenoa, Matoš, Šimić, Ujević, Sudeta i Tadijanović danas žive svoje vaskrsnute živote unutar pažljivo biranog i vešto kalemljenog folk-bluz idioma. Toliko je savremena, provokativna i autentična njihova drugorođena poetska egzistencija da je izvesno kako bi neko od ovih lirskih klasika i sam posegnuo za gitarom i bluzom – samo da je nešto kasnije u linearnom vremenu mogao da se odmeće i ište svoju ljubav ili svetu smrt.
Po doživljaju njihovih antologijskih stihova u čitanju Olovnog plesa, nije teško zamisliti Ujevića, Matoša ili Šimića u praktikovanju rokenrola. Naročito ako se pojedini stereotipi tog stvaralačkog žanra i globalnog supkulturnog mita daju lako prepoznati u njihovim biografijama. Makar zbog Šimićevih dvadeset sedam godina života, Matoševog ljutog otpora palanačkom duhu ili Tinovog upornog odricanja od konvencionalnog građanskog žitija.
Olovni ples čine četiri dobra prijatelja iz Dugog Sela. Na njihovoj strani su zajednička kilometraža i musketarski kodeks. Na sceni svi dišu kao jedan i vice versa. Razume se, taj kavalirski moto javlja se u punoj snazi samo ako su različite ličnosti u besprekornoj izvođačkoj sinergiji.
Ovom četvercu taj varijetet bez ostatka ide u prilog.
Basista je očekivano povučen i dobrovoljno skrajnut, jedan od onih majstora kontrole ritma kojem pažnje ne treba, a koji bez napora gospodari svojim instrumentom. Bubnjar je osvedočeni elan vital, kreativni motor, kičma benda i autorski džoker koji ume od samog sebe da otkine izuzetnu pesmu. Besprekorna ritmička simbioza ove dvojice popločava zvučnu stazu po kojoj dva harizmatična frontmena imaju da umarširaju sa statusnim stihovima hrvatske moderne na usnama. Obojica koriste gitaru i glas, a jedan od njih svira usnu harmoniku. Njihova karakterna i izvođačka antinomičnost ključna su prednost i vrednost dugoselskog kvarteta. Prvi je frontmen ljudska bomba od raspojasane scenske ekspresivnosti i teške vokalne grmljavine koja se na trenutke može meriti Rihterovom magnitudom. Drugi je miran čovek hotimično svedene i suzdržane, ali jednako markantne prirode sa odmerenim nastupom i glasom kojem se jednostavno mora verovati. U prvom pevaču eksplozivno se oslobađa gromka teatarska genijalnost, u drugom bez zastoja teče tiha interpretativna majestetičnost. Mimo komponovanih pesničkih klasika, prvi od dvojice i sam piše svemu dostojne stihove, a onaj drugi posvojene verse isporučuje s toliko urođene otmenosti i pouzdanja kao da su bili skovani upravo za njega.



Srbi još nemaju svoj Olovni ples. Možda je tako zato što je u Matošu bilo evropejstva i kozerije koliko i u Dučiću, ali u ovom potonjem naprosto nije bilo potencijala za dobar bluz. Međutim, još ga je kako bilo u Rakiću, Šantiću, Disu, Crnjanskom, Panduroviću i Nastasijeviću. Mogući novi život njihove poezije i dalje je zakatančen u kovčezima nesavitljive akademske pameti i čeka na neke odvažne pirate poput momaka iz Dugog Sela. Nije isključeno da će upravo oni uskoro posegnuti za blagom srpske poezije. Znali bi bolje od drugih šta s tom relikvijom da čine.
Olovni ples je bez sumnje najbolji hrvatski bend. Dakako, Hrvatska za to još ne zna.
Najobjektivniji je pogled s drugog brega.
http://www.rocksvirke.com/

Milan Korać

1. februar 2011.

Pretakanje ličnih boljki u iskustvo pesme nalazi se u srcu svakog bluza. Pretakanje ličnih boljki u traku svetlosti nalazi se u srcu svakog umetničkog čina. Pretakanje ličnih boljki u komadić slobode nalazi se u srcu svakog odmetničkog čina. Između bluza, umetnosti i odmetništva Milan Korać pronašao je svoju pesmu, svoju svetlost i svoju slobodu. Sve od istog bola. Sasvim ličnog.
Milan Korać je posebno tankoćutan mladić. Registar njegove pesničke leksike i lirska slikovnost koja ume u čoveku da pobudi osećanje simultane prijatnosti i blage nelagode, prizivaju njegovog imenjaka koji je za svog zemaljskog života bio poznat i kao Dečak iz vode, onaj s belegom pod levom miškom. Plemenito buntovništvo Milana Koraća i njegova urbana rezignacija jednako su prožeti melanholijom kosmičkog porekla. I njegova je tuga iskonska, reljefna, bezmalo avangardistički primitivna. Ona je dirljivo pamćenje izgubljenog, potrošenog vremena u kojem je samo miris vetra u nozdrvama određivao izbor puta.
Milan Korać je jedan od onih vidilaca koji umeju zoru da opaze neposredno, kao nagu svetlost sa istoka. Onaj koji uvek širom otvara oči u isti mah kada nebo otvori svoja usta. To je njegov prvi, arhajski identitet. Ljubopitivi dečak i samosvojni romantik koji je pažljivo kalibrirao svoja čula za damare ćudljive prirode, budni pisar koji u telo pesme akribično urezuje svoje unutrašnje senzacije na stihijske mene u svemiru. Njegov drugi identitet pripada već očvrsnulom lutaocu s prašinarskom rezignacijom pod šeširom i zamašnom drumskom kilometražom u čizmama. Taj je lutalac postao imun gotovo na sve u životu, ali ne želi da se liši ljubavi žene. Treći je identitet deo one vanvremene svesti koja se ravnodušno preliva preko međe životnog horizonta i udobno obitava u odajama smrti. Sva tri identiteta prožimaju se u njegovoj pesmi. Dečak, čovek i starac u jednom.



U njegovom lirskom prostoru neprestano se vrzmaju i promiču jedan prastari vrag i arhetipske ptice s kojima pesnik ima simbiotičan odnos. Mogu da se jave u njegovim stihovima kao ambivalentni vesnici s ponešto očekivanim zavežljajem znamenja, opomene i tamnog nagoveštaja. Mogu da se jave i u manje očekivanom vidu kao neobični saveznici i učesnici u pesnikovom šamanskom preobražaju. Njegove ruke tada se preoblikuju u ptice i jedna od njegovih pesama zadobija sugestivan naslov antologijske vrednosti.
Milan Korać je iskreni baštinik bluza, zatočnik i vernik modre osećajnosti koji je spreman da primordijalnu crnačku poetiku transponuje sa što manje gubitaka u transferu i da je upodobi modelu sopstvene zavičajne ravničarske tuge. Otuda on ume da zapeva sasvim familijarno i ciganski raskopčano, s dubokom naklonošću prema karakterističnim instrumentima vojvođanskog folklora, begešu i tamburi. Razume se, stvaranje bluza na maternjem jeziku ne može biti zadatak za svakoga. U tom je poslu Korać dragovoljno šegrtovao kod jednog samozatajnog pisca koji je majstorski ovladao veštinom stihovanja u bluz formatu. To je odlika onih koji znaju da uče i koji znaju šta mogu da domaše. Posebnost i čistoljudski šarm Milana Koraća svakako se ogledaju i u spremnosti da se posluša govor nečijeg dubokog iskustva. On je sebe brižljivo vaspitao tako da sve što učini, stvori i ostavi za sobom bude ispunjeno dobrim tradicionalnim duhom.
Nije zato čudno to što se ovaj daroviti mladić godinama vozi isključivo jednim šinobusom i što uvek odvažno bira bluz ili njegove stilske derivate.
To jeste manir budućih majstora.
http://www.rocksvirke.com/

(Izmenavremena)

27. decembar 2010.



Priča o (Izmenivremena) savremena je, bajkovita skaska o profesionalnom sportisti koji se na izmaku svog trošnog igračkog vremena zadesio na životnom raskršću i posle jednog sasvim iznenadnog susreta, došao u posed ogromne stvaralačke moći. Poput Roberta Džonsona, s tim što ovoga puta na raskrsnici nije dežurao nečastivi, nego se na stazi kojom je momak želeo da udari našao Gospod sam. Bogojavljanje koje mu se dogodilo bilo je istinsko rođenje (Izmenevremena), iako je ovaj naziv kao neobična šifra u zagradama došao nešto kasnije. Njegovo se unutrašnje vreme zaista izmenilo. Promenio se i lični kvalitet svetlosti. Počeo je da piše iluminativne pesme i da ih peva uz gitaru i usnu harmoniku. Dabome, ništa nije morao da plati za ove talante pošto Bog ne trguje darovima.
Bog i arhetipski kušač iz novozavetne i faustovske legende, na ovom drumu, imali su samo jednu sličnost – afinitet prema bluzu.
Momak koji je tada stajao na raskršću bio je Nikola Nešković.
Danas je Nikola otac dvema blizankama, Mili i Veri, a svoj svagdanji hleb zarađuje kao veroučitelj u osnovnoj školi. Snažno epifanijsko iskustvo usidrilo je njegovu bogotražiteljsku brodicu u mirnoj luci pravoslavlja. On je tako pronašao sigurno pristanište svoje duše, ali nije prestao da pustolovi.
Sudbinski susret s Gospodom bio je podsticaj za avanturističku plovidbu koja je sada bila izmeštena u bezobalne vode umetnosti. Počele su da se rađaju pesme s prepoznatljivim oreolom novostečene besplatne blagodati, ali još uvek u otvorenom tragalačkom duhu. Svaka je njegova autorska pesma postala fragment opitnog sećanja na onaj mistični događaj na raksršću.
Umesto isihastičkog tihovanja i umne molitve, Nikola je uzeo da toplim glasom i iskrenim stihom iz srca čuva živi spomen na pronađeno poreklo. Svoju svetiljku podigao je visoko kao putokaz kako bi i drugi tražitelji mogli da je vide.
Mnogi ljudi beznadno tumaraju sami za sobom, neki se za života ne nađu nikada, a neki se sasvim pogrešno pronađu. Svima njima je bilo kakva luča na putu neizmerna pomoć.
Magično ozračje (Izmenevremena) dobrim delom dolazi iz nepovredive molitvene sprege između jednog čoveka i Apsoluta. Međutim, posebna dragocenost počiva u tome što se ovaj tihi čovek, uza sve svoje duboko verski prožeto osećanje sveta, nije odrekao starih, nedoktrinarnih uticaja. Naprotiv, velikodušno ih je sve do jednog prelio u hrišćanski sasud svoje bujne stvaralačke ličnosti.
Nepregledna američka prostranstva ostala su voljeni predeli njegovih stihova i posle prosvetljujućeg susreta, a veliki lovci na Boga drugačije hrišćanske konfesije, poput Džonija Keša i Dejvida Judžina Edvardsa, postali su istinski heroji koji kao Neškovićeva starija duhovna braća promiču širokim prerijama njegovog zaumnog sveta. Cela indijanska civilizacija u nestajanju ukorenila se u njegovom slovenskom biću. A posebno mesto pripalo je Judžinu Rouzu, Serafimu u monaštvu, koji je iz svog zabačenog skita u čestarima Platine pronosio pravoslavnu veru po američkom tlu.
Takva je Amerika, belačka, samo koliko i crnačka i starosedelačka, jednako spiritualna u psalmu, gospelu i indijanskoj obrednoj popevci, bila motiv za jednu od najboljih pesama (Izmenevremena), a možda i jednu od najlepših koja je napisana i otpevana na srpskom jeziku u nešto poslednjih godina.



Postoji jedan dragocen video zapis u kojem Nikola Nešković i Tomislav Zorić iz Olovnog plesa tiho pevaju tu pesmu, Do sna Amerike, na grobu Milana Mladenovića. Simboličan čin posvete i dubokog naklona, utoliko više što je rafinirani lirski identitet (Izmenevremena) umnogome zasnovan na Mladenovićevom novosimbolizmu, a u širem korpusu srpskog pesništva – na poetici Ivana V. Lalića i Branka Miljkovića od kojeg je Nešković pozajmio uvodne stihove za himničnu Decu sunca. Dosluh s Milanom Mladenovićem bitan je i zbog logičnog i opravdano podignutog mosta kojim (Izmenavremena) povezuje novotalasne autore iz osamdesetih s novoodmetničkom scenom u čijem je stvaranju Nešković učestvovao.
Forma, sadržina i društveni okvir sasvim su drugačiji, ali suštinska srodnost postoji.
(Izmena vremena) od početka pripada neformalnom kantautorskom pokretu Novih Odmetnika. U ovu družinu Nikola Nešković je osim isceliteljskih pesama uneo i svoju pastirsku dobrotu, blagost i pouzdanje starog ispovednika. Od svih autora u odmetničkoj porodici, on je najverniji unutrašnjem nalogu tišine. Opredelio se da pevanjem, a ne tihovanjem proslavi život, ali je uzeo monaški manir. Njegova stvaralačka ingenioznost od aksetske je sorte. Verovatno se zato ovaj nekonvencionalni odmetnički apostol sa obaveznom gitarom i jevanđeoskom knjigom ponekad učini odveć povučenim, suptilnim i stišanim.
Njegovoj muzici to nije na štetu.
Naprotiv, često je najposnija pesma ona koja ume da udari najteže.
Uostalom, čovek koji je dobio dar da svojim pevanjem izmeni vreme u drugome ima sasvim poseban razlog za tihost. Zavetovao se na budnost. Još od sudbinskog susreta na raskršću, on poput indijanskog tragača pažljivo osluškuje ne bi li ponovo čuo meke korake Spasitelja koga je jednom sreo.
  • Autor: Miloš Zubac
  • Foto: Aleksandar Dickov i Goran Štrbo
 http://www.rocksvirke.com/

Roberto Vodanović Čopor

9. decembar 2010. 



Roberto Vodanović Čopor je Veliki Mon novoodmetničke porodice. Zakleti maštar koji nikako ne odustaje od opsesivnog Sna o velikom bijegu”, večiti dečak koji se u fatumskom Sjećanju na snove odvažno otiskuje na Beskrajno čudnovato putovanje”, ne bi li utekao od Imitacije života i pri svakom povratku s takvog putovanja, bez imalo kalkulacije, isporučio razbarušenu, emotivno nedestilisanu Gomilu slika. Nesmireni lutalac sa „Staklenim očima klauna. Svaki je naziv Čoporovog albuma nepogrešivo autoreferencijalan. I svaka je njegova pesma bolno ispovedan testament o stalnom sudaranju jedne orijaške kosmičke egzistencije s posve svakidašnjom zemaljskom biografijom. Na tom teškom raskoraku i ličnoj devizi „proklet sam ako pristanem, mrtav ako odustanem”, Čopor je izgradio celu svoju martirsku poetiku.
Roberta Vodanovića dirljivo je lako voleti. Detinje neposredna, srčana ljudska gromada, iskreni prijatelj na koga se može osloniti, pouzdani životni partner jednoj Barbari, brižan i pažljiv roditelj jednoj Sunčani i jednoj Iskri.
Međutim, Robertovog dvojnika Čopora ne može i ne treba svako da voli. Njegova idiosinkratična, teško probavljiva interpretacija opore, neušminkane stvarnosti sigurno će odbiti širok puk, a privući samo odabrane duše. Oni koji nekako uspeju da podese svoja čula na frekvenciju ovog začudnog pesnika s polunaštimanom gitarom, zavoleće ga i kao autora za ceo život. I biće štedro nagrađeni za tu ljubav svaki put kada ponovo stupe u njegov izvođački vatreni krug. Osećaće se privilegovanim kao da prisustvuju kakvom tajnom magijskom obredu koji ima da pročisti čoveka.
Čopor se dosledno drži te antičke, euripidovske paradigme u svojoj koncertnoj strategiji ‒ svaki je njegov nastup drevni ritual sagrešenja, pokajanja i krajnje katarze. Svaki se put pred gledaocima i slušaocima odmotava napeta psihološka drama, a na sceni je uvek samo jedan jedini čovek koji igra sve uloge u toj tragediji. U njemu je i hybris pojedinca i pripadajuća presuda društva i deus ex machina – ako spasa uopšte ima. Otuda dolazi jedan od sjajnih, novoskovanih oksimorona koji se iz pesnikove autocitatne knjige može kao fraza ukoreniti u jezik i svakodnevni govor: „Sam kao Čopor”. Ovoga osebujnog samotnika treba obavezno videti in vivo. Samim slušanjem reprodukovanog glasa dosta se gubi na doživljaju i iskustvu.  
Roberto Vodanović je kao ljudsko biće potpuno jedinstven. Kao umetnička struktura, Čopor nije tako neponovljiv. Naprotiv, on je fenomen koji se u stvaralaštvu neprestano javlja i događa, ali svaki put u izmenjenoj formi, u drugom vremenu i na drugom mestu. Čopor se tako već nebrojeno puta inkarnirao kao starogrčki dramatičar, crni romantičar, francuski simbolista, onirični nadrealista, američki bitnik, ulični pesnik ili ruski bard. To će reći da je ovaj kantautor iz Zadra originalan u izvornom značenju reči – veran je i podoban svojim korenima i pretečama u kreativnoj istoriji stvaralačke prakse.
Ma kako bio sklon osamljivanju, Čopor je u samoj srži izrazito saboran umetnik, onoliko koliko Roberto Vodanović u civilnom životu drži do neokaljanih porodičnih vrednosti. Jedinstvo suprotnosti odlika je i zalog svih velikih autora. Zato njegov posvećeni angažman u Novim Odmetnicima, unikatnoj familiji kantautora, bendova, sanjara i svakovrsnih čudaka, nije slučajan. Pogotovu ako se ima u vidu da su svi stvaraoci ove plemenite folk-bluz loze pronašli svoje sakralno skrovište u okrilju nezavisne izdavačke kuće Brlog Records. Za dragoceni katalog tog malenog hrvatskog izdavača svojom vizijom i ljudskim i umetničkim kredibilitetom garantuje upravo Roberto Vodanović. U nekoliko poslednjih godina, malo plemstvo regionalnog kantautorskog izraza objavilo je svoje pesme i albume pod strehom njegovog izdavaštva.
Naposletku, Čopor je verovatno jedan od najdarovitijih tekstopisaca u hrvatskom rokenrolu. Sposoban je da prospe čitave slapove teških, jetkih ili toplih rečenica, a pri tom bez ijedne reči za bacanje, što je pesnička veština koja ga ponešto približava Bobu Dilanu i Lenardu Koenu. Ilustrativan je i naglašeno evokativan. Jednako je dobar kada nepomirljivo žigoše kolektivnu društvenu mimikriju i hipokriziju i onda kada nadahnuto govori o ljubavi, a to uvek prema jednoj posebnoj ženi čije je ime, nimalo slučajno, na koži svetskog pesništva tetovirao Žak Prever. Poput čuvenog Pesnika Pariza, i ovaj Pesnik Zadra jeste čistokrvni anarhista, bundžija i nepopravljivi sanjar, beskompromisni kritičar društva, pobijač lažnih obećanja koja nude političari, klerikalci, ratnohuškači i ostali s kojima je i Prever imao posla.
Dabome, o Čoporu se malo toga zna jer se ovaj odmetnik od sadašnjeg vremena odavno opredelio da korača krajnjim marginama javne pažnje.
Čini se da će tako i ostati.
Starog maga u Čoporu privlači jedino život onih zvezda koje su oku još nedostupne. One koje mogu da se opaze, možda su se već ugasile i nude nam tek posmrtni sjaj.



http://www.rocksvirke.com/