уторак, 08. мај 2018.

LEBANON


Rodićeš se kao čovek
na dobroj zemlji
i usnićeš san.

San će ti čuvati
kedrovi.

Šaputaće hlorofil
o tvojoj prvoj
želji.

Ja ću biti u drvoredu.



понедељак, 02. април 2018.

OKTOBARSKO VIĐENJE



Na trenutak smo u Teotivakanu, pa u
Lasi, sad u Carigradu.

Posmatram tvoj lik koji se menja
iz jednog u drugi, iz drugog u treći.

Žena si, a opet, moj brat i ratnik i
čuvar.

Prepliću se zaveti i zajedničke
vizije.

Jedan leptir kruži oko nas. Svetliš.


петак, 02. март 2018.

Jabuke ptice tamburice: muzika na stihove Miloša Galetina

Ima nečeg prefinjeno-uzdržanog u izboru Nemanje Nešića da ne upiše svoje ime na sasvim sveden a upečatljiv omot ovog albuma. Tri odabrane verzalne reči koje se kao motivi javljaju u stihovima pesnika potpisanog podno tih reči. Belina slova na tamnilu spuštene zavese. Kao da se već funkcionalno posnim grafičkim rešenjem htelo nagovestiti da je reč o niski pesama koja će zavarati očekivanja svakoga ko zna da je u snimanju učestvovao jedan tamburaški orkestar, a da stihovi pripadaju pesniku kome se teško može pripisati asketizam. Jabuke ptice tamburice, muzika na stihove Miloša Galetina, jeste filtriranje jedne izuzetne pesničke supstance u pažljivo razrađenom postupku koji duguje klasičnoj muzici, više nego li savremenom izrazu. Galetin je ovde primereno povučen – njegova inače ekspresivna ličnost pesnika s velikim pokrićem u talentu, koji se dosledno drži tog identiteta u vremenu oskudnom istinskim pesnicima, a pretrpanom onima koji vole da pišu, odvojena je sada od stihova koji ostaju reprint njegove duše i iskustveni presek bolno proživljenih i preživljenih ljubavi, ali ovde, zadobijajući jedan ceo muzički život više, postaju zajedničko dobro više nego ikada pre. Nemanja Nešić, Galetinov najverniji i najbolji muzički čitalac, kantautor i interpretator od klase i veštine, predano se posvećuje lirici pesnika koga voli i svaki ton i stih prožima svojim prisustvom, ali bira da formalno ne personalizuje album kao svoje samostalno izdanje. Tamburaški ansambl Zoruleˮ, suveren u kafani koliko i na pozorišnoj ili koncertnoj sceni, ovde se sasvim priklanja klasičarskim aranžmanima i pokazuje dirljivu tihost i iznenađujuće fleksibilnu primenjenu vrednost tamburaške muzike. Kao da su svi hotimice ostali jednim delom sebe po strani, ne bi li se svesno uložili u služenje poeziji samoj. Tako se nezaobilazno dođe do onoga kome je uvek udobno i ugodno da bude majstor iz čarobnog kutka – Svetozara Nešića koji je kao i obično kada sarađuje s Nemanjom, odsvirao klavirske partiture i potpisao deo aranžmana. Aranžerski i izvođački dinamizam braće Nešić, njihovih različitih a harmonizovanih senzibiliteta, ključni je element, uz Galetinovu poeziju, za ovako dragocene Jabuke ptice tamburice. Jedan će se opredeliti za prepoznatljivu šansonu i mediteranski duh, drugi za klasičan minimalizam, pa za savremeni fado, a obojica će se uvek jednako sresti u bespekornom intuitivnom razumevanju i uzajamnom prožimanju njihovih muzičkih talenata.





Miloš Galetin u ovoj inkarnaciji javlja se kao izrazito nokturalni, jesenje-ozimni pesnik, a Nemanja Nešić kao setni zatočnik sentimentalno-ravničarskog miljea. I jedan i drugi čuvaju više od toga u ličnim paletama izražajnih mogućnosti, ali noćna melanholija i bremenita tuga daju snažnu prebojenost svim pesmama na albumu. Međutim, Nešićev glas koji on sada koristi drugačije nego kada izvodi Crnjanskog, a opet drugačije nego kada peva Cesarića, pruža tim tugama spasonosnu utešnost i poklanja slušaocu osećanje da sve vreme zapravo čuje pripovedačku i pevačku nežnost nekoga bliskog poput starijeg brata. Nekoga ko pobuđuje sigurnost. Nešićeva osećajnost ovde iskupljuje i isceljuje taman onoliko tuge koliko je potrebno da ostatak bude lekovit. Produkcija Vladimira Moritza dodaje još nešto pesmama – karakterističnu toplinu postavljenog zimskog kaputa usred prijatno suvog, bajkovitog snežnog pokrivača.  

Jabuke ptice tamburice jesu album kakav se retko – ako se ikada uopšte – može desiti među ljudima današnjeg doba. Kada se ipak dogodi, on ostaje privilegija za odabrane, posvećene ili upućene, pre nego prilika za kolektivno usvojenu vrednost. U druga neka vremena, takav bi se album prepoznao i proslavio kao pesničko-muzički poduhvat prvog reda. No, pesnici veruju u višeživotnost i uporedne verzije postojanja i duboko u sebi znaju da njihova reč ne dohvata samo jedan život u jednoj jedinoj mogućoj verziji. To što će naizgled malo duša u Srbiji imati sreću da čuje i zavoli ovakav album, na kojem su se sreli jedan od najvrednijih ovdašnjih pesnika s jednim od najboljih muzičkih baštinika poezije, reći će da će se on upravo masovno slušati u nekoj od naših nebrojenih životnih paralela.

Tamo su ga mnogi zavoleli i pre no što je snimljen.

Miloš Zubac

среда, 28. фебруар 2018.

IZBOR STVARNOSTI


Dopusti drugima da ono što jesu
budu i putem onog što nisu,
ako su tako namerili.

Njihov izbor stvarnosti.

Neka ga prožive s poverenjem
da su odabrali dobro.


уторак, 20. фебруар 2018.

Ostarismo a ne pobedismo

Dobri moj Duško,

evo, tako prerano ali zauvečno, sad si, kako si zapisao u Sremskim Karlovcima jula 2004. godine, jedna blaga padina Čerata, brda prema svetim Karlovcima i suncu, i gledaš se s Brankom, na drugom brdu, svetlom i svetom i u dosluhu ste, kako ste bili dok se disalo i pisalo i gledate se očima nezemaljskim i glasovi ste koji se ne gube u vremenu.

Ti ode, moj dragi prijatelju, u času kada si svima nama koji smo se grejali na mekoj vatri tvoje duše, u ova ozimna i olujna vremena, bio neophodan kao stub gustog uma na koji smo se oslanjali.
Nije tvoja veličina bila u tvom daru, no je dar bio dete veličine.

Teško ćemo mi bez tebe čuvati razum za odbranu kada zgreše emocije.

Pa kada bude da nestanem - kako reče -
ne mogu me na grob svesti
oplakati kratkom suzom
ni buditi iz nesvesti
sad je vreme
ko propusti
neće znati Zlatousti
šta da kaže...

Male su reči da kažu moju tugu, tu su tvoji i velika je bol njihova.
Bićeš zvezda sjajna u kosmičkom jatu kao što si bio za života.

Ostarismo a ne pobedismo!

Zbogom, mili, stari druže i doviđenja.

(Pero Zubac, oproštajne reči nad grobom Duška Trifunovića

30. januar 2006, Sremski Karlovci)

Foto: Vladimir Zubac

недеља, 18. фебруар 2018.

OBOJENI INTERVALI


Gledam nas kako namesto
legitimne, službeno
overene sreće
biramo duboko osećanje
života
i kako s godinama učimo
da skratimo intervale
između monohromatskog
nezadovoljstva i pastelne
zahvalnosti.


петак, 19. јануар 2018.

FLOR Y CANTO

Na kraju
pitaće nas samo koliko smo voleli
i jesmo li voleli
uopšte

Neće biti namirivanja
Neko je već platio
sve dugove
za nas

I dva će nova cveta
svejedno
pozdraviti Sunce

Po nama će ih zvati