недеља, 24. септембар 2017.

POTREBNO JE DVOJE

Nikada nije bilo pobednika.
I tamni pokrov, što ustavlja
nežnost, prastari je
privid.

Iza ove pustoši, događa se
život.

Hodi.

2002.


субота, 16. септембар 2017.

ISPRUŽENA RUKA

Tri dana ranije, dogodila se reka.
Nepomična, nepokretna. A ipak u toku.
Predstave teških brodova ostale su 
neme. I beše slep onaj što je verovao
u postojanost talasa.

Tri dana ranije, nerodan čovek je znao.
Lepota ispružene ruke. Tek tada,
na kraju puta, od mnogih imena za Ljubav
ostalo je Prihvatanje.

Tri dana ranije, jedno je seme dalo
svoj život. Za jedno stablo, i plodove
mnoge.

Razumeće onaj koji detinjstvo
preživi.

2002.


недеља, 03. септембар 2017.

VIDIM TE

Sa svakim gubitkom pokušavaš
iznova da rešiš jednačinu
konačnosti.
Vidim te, umornog od rešavanja.
I vidim te kako prihvataš
da ne moraš otkrivati
ono što nije skriveno
i da si rešenje jednačine
konačnosti upravo
ti, prijatelju.


среда, 30. август 2017.

ZALUD LI SMO PLODILI ONOLIKO REČI



Zalud li smo plodili onoliko reči,
detinjasto snili pogaslu dobrotu
i prosuli dan
i srebrno plašće vrh otkosa tamnih,
daleki, možda, dodiru što leči.

Zalud li smo plodili onoliko reči,
detinjasto snili pogaslu dobrotu,
da utol smo hteli za nemire sve -
a preširok krug što odgovor krije:
tek, smiraja nigde, nismo se sreli
i nismo pronašli razrešenje zlu.

1999.






















четвртак, 24. август 2017.

PISMO GOSPI

Uskoro će časi
kada ćemo i mi, Gospo,
menjati svoj oblik.

Setite se samo:
       podno Vašeg srca,
zvezdama presvučen,
       prijatelj Vas čeka.

Univerzum čitav
začet je u Vama.

Mislima prekriven,
      željama i strepnjom.

O, zbacite to breme!
      Suviše smo dugo
nepotpuno sjali,
      ljubili i znali,
a smrt sve rastrese.

      Prelazak je blizu.

Čujete li, Gospo,
      kako reka valja
vekovite reči:
      Samo smo mogućnost.

      Samo smo mogućnost.

1999.


недеља, 20. август 2017.

ASTRALNA ČEŽNJA

Pritajena svemu do u niti tanke,
kako namah titraš kroza snove ine,
sebi da si želja i da reči lake
pretačeš u slutnje što se vezu svilne

i da vazda zrevaš diljem te lepote
a od igre tvoje blagost da se slije,
glasom kad u temelj sravniš sve gluhote,
ponad moga sveta što se s tvojim vije

pa i kada jesi preodveć daleko,
čudom li, za usnom, mogu da te doznam
ukusom modrine il' to drugi neko

srebri moje čase. Samo da prepoznam
iskru tvojih ruku i na drugoj strani
gde prebivat' hoću a gde bejah lani.

1999.


петак, 18. август 2017.

VRTLOG

Ovo čudesno pletivo
zajedničkih želja, sanjarija i osećanja,
taj prelepi vrtlog koji se uzdiže
između nas,
neprekidno mora da se
hrani golom blizinom
naših tela.

Kada nas nema u dodiru, kada koža
ne dotiče kožu,
vrtlog nestaje.

I onda neka druga ljubav,
drugo neko dvoje,
podigne čitav novi svet
na njegovim konturama,
kao što se budući hram
uvek izgradi na tlocrtu pređašnjeg.