понедељак, 24. јул 2017.

ZAŠTITNA REČ

I ne znaš koliko mi je
u trenu kada sam
ponovo morao da se odmerim
s mojim jedinim strahom,
pomoglo tvoje toplo
i jednostavno
- ne boj se.








среда, 19. јул 2017.

IVICA BEGIN STANKOVIĆ


Prvi put je doputovao u Novi Sad s jeseni 2008. godine. Prethodno smo razmenjivali pisma. Bio je karakteristično lep, majušan čovek hristolikog lica, s dobrotom koju je neštedimice sipao iz svog prepoznatljivog kaputića. Nije negovao zadnje misli, niti je bio sposoban za tako što. Kada sam upoznao njegove roditelje i sestre blizanke, razumeo sam da u takvom okrilju nije ni moglo izaći drugačije. Mnogo poverenja je odavao jer je mnogo poverenja imao. U život i u ljude. Dolazio je iz drugog vremena. Vrgorac je i danas mesto u kojem se kućna vrata ne moraju zaključavati, u kojem data reč još važi, u kojem se deca mogu do noći bezbrižno igrati na ulici.
Tako smo se sreli kada je stigao u Novi Sad i tako smo se rastali u Vrgorcu, kada se četiri godine kasnije odjavljivao iz ovog života.
S mnogo uzajamnog poverenja.  
Kada bih mu slao pisma, govorio mi je da obavezno dodam očevo ime kraj njegovog, kako bi poštar odmah znao koji je Ivica Stanković. Bilo ih je nekoliko u Vrgorcu, čak i u istoj ulici Tina Ujevića, ali je samo jedan bio Begin. Bege je u matične knjige bio upisan kao Slobodan, mada ga tim imenom niko nije zvao.
Ivica je Novi Sad poznavao jedino iz Balaševićevih stihova. Znao je gradske ulice i toponime koje je poput legendarnih mesta još od detinjstva usvajao iz njegovih pesama. Hteo je da ga odvedem u Cvijićevu ulicu, na Salajku, da mu pokažem džez klub koji je držao Balaševićev pijanista i još ponešto.
U gepeku je uvek kao zavičajni dar nosio rakiju od košćele, uz obavezne dečje poklone za moju Milenu.
Govorio je da ona može postati slikar i da će on kupovati njena platna. Zvao ju je mali mišˮ.
Jednom prilikom, Draganina majka zamolila ga je da joj iz Dalmacije, njenog rodnog podneblja, donese oleander. Ivica je stabljiku pazio na putu kao najveću dragocenost i izgledao je veoma rasterećeno kada ju je celu izvadio iz automobila.
Moj dalmatinski drug naročitu naklonost i nežnost gajio je prema devojkama koje su lepotom i talentom činile ozračje Prkosa Drumskog. Čudio se kako ih nalazim ili kako one to pronađu mene. Poštovao ih je kao cele ličnosti i divio se njihovoj privlačnosti.
Kada smo jednom zgodom razgovarali u Zagrebu, pitao sam ga kakvu ženu on zapravo traži. Da li onu koja će ga dočekivati kod kuće na povratku s njegovih tuluma i putešestvija po regionu...
Setno mi je odvratio da traži onu srodnu dušu koja će s njim podeliti te tulume i putovanja, s kojom će sve moći da radi skupa.
Nije želeo sidro za svoju brodicu, nego saputnicu s kojom će moći u veće daljine i dubine.
Ivica Stanković bio je peti čovek Olovnog Plesa. Ova četvorica ni oko čega nisu mogla da se dogovore. Nikada nisam video kvartet takvih prijatelja, koji se pomalo van svake pameti vole, a koji nikako ne umeju da se smeste pod istu kapu. Imali su nepresušnog talenta i izvrsnih pesama u preobilju, više nego ma koji sastav u Hrvatskoj, ali nisu umeli da odluče hoće li da budu prepoznatljiv rokenrol bend ili lokalna andergraund pojava. Opet, imali su jednog Ivicu da lomi preko kolena. Mali čovek odlučio bi umesto njih, dogovorio bi koncert, strpao momke u kola i pošao s njima.
Za Olovni Ples bio je spreman da potegne i preko svojih mogućnosti.
Ivica Stanković održavao je svake godine muzički festival na svom dobru u Kotezima. Muzika je bila njegova hrana. Sanjao je o džez festivalu koji će napraviti. Imao je istetoviranog saksofonistu na desnoj podlaktici, a u Sijetlu, prijatelja s džez klubom u vlasništvu. Naoko slučajno, stekao ga je u Dubrovniku. Ben Dogerti pokušavao je kao izgubljeni turista da pronađe Stradun, kada ga je spazio Ivica, tada dubrovački student. Uzeo ga je u kola, pokazao mu stari grad, odveo ga potom u Vrgorac, i ostavio ga svojim roditeljima koji nisu govorili ni reč engleskog. Međutim, umeli su Ben Dogerti i Stankovići zajedno da ćute sasvim prijatno i prirodno. Amerikanac je ostao tamo više od mesec dana. Kasnije se rado vraćao u Vrgorac ili je krstario sa Ivicom po balkanskim zemljama.  
Kada bi se zatekao na nekom koncertu, Ivica je kasno u noć umeo da me pozove na mobilni telefon ne bi li me uključio i podelio sa mnom svoj doživljaj. Pogotovo ako bi to bio zagrebački nastup Olovnog Plesa.
Njegovi česti pozivi i njegovo lekovito prisustvo jesu one malobrojne stvari koje mi danas nedostaju u životu.
Njegovo duboko i verno prijateljstvo jedan od razloga zbog kojih se istom ovom životu radujem i divim kao čudesnom delu kosmičke ljubavi.
Rastom najmanji prijatelj koga sam ikada stekao, pa tako brzo izgubio, Ivica Begin Stanković bio je onaj s najvećim i najboljim srcem.
Okean u orahovoj ljusci.

(Rezervna kultura, 2015)



уторак, 11. јул 2017.

TREZAN I REZAK

Ovaj je dan trezan
poput naknadnog roditeljskog
izvinjenja detetu.

I rezak
poput unutrašnjeg glasa
koji me je jednom izveo
iz zamračene sobe mladanja.


уторак, 04. јул 2017.

BLUES FOR RORY


Privezane barke podno kišnog svoda
sećaju na snove natopljene tugom
tihujem na doku bez posade
broda
galebove motrim u preletu dugom

Poput  katedrale koja teško sanja
ćutim nemir sveta u damaru pesme
ceo sam od pene i rasutog
granja
ali vodu ovu razdvojiti ne smem

Milja je milion ostalo za jedrom
samo da se jednom
rodnom kraju vratim
i račune stare svojim zdravljem
platim

Milja je milion ostalo za jedrom 


четвртак, 29. јун 2017.

NOVI TELAL

U mladosti piši pesme o smrti
da objaviš čega nema.
U zrelosti piši pesme o ljubavi
da objaviš čega ima.
Čega nema, u tebi nema.
Čega ima, u tebi ima.
Razglasi svima.


четвртак, 22. јун 2017.

Duško Trifunović: Jedno očinsko pismo

Dragi Miloše,

            veoma sam zahvalan našem zajedničkom prijatelju Peri koji je tajno, kao da je zaboravio, na mome stolu ostavio tvoj Dar Reči...Pročitao sam i u čudu se našao – šta ću sad! Da ti se javim telefonom i kažem da mi se sviđa; ili napisati, prošarati frazama, okititi rečima moderne esejistike...Ili ovako, poluroditeljski reći svoje nepotrebne, ali lepe reči – kao što sam Severinu govorio. Kao što me Severin nije poslušao, kao što nećeš ni ti – onda je bolje da pokušam jasno reći šta mislim, kažem – pokušam – jer je to, biti jasan, najteže...
            Naveo si me na razmišljanje da nema svaka generacija svoj zajednički motiv – kao što su imali pesnici borbe i izgradnje, ili pesnici sela, ili gradska gerila...Ima pesnika koji nisu imali svoj potočić, svoj gaj i lug, miris svoga sena, bunar pred kućom i majku na bunaru...Neki su odrasli u sobi sa knjigama, u biblioteci odakle su u njihove mlade senzore došle knjige i reči iz tih knjiga...
            Takvim pesnicima okolna zbivanja služe da budu zgusnuta i stavljena u njihove pesme. Takvih slučajeva ima kod tebe u Daru Reči. Ti se ovde baviš filozofskim temama, ovde nema događaja, ovde su samo naznake nekih tvojih doživljaja nekih nama nepoznatih događaja. Ovo je najmoderniji način mišljenja u poeziji – čist refleks nekog tvoga stanja koje prenosiš na manji broj ljudi. Ti bežiš od rulje. Zato i ne pišeš za nju. Tvojoj poeziji je potreban čitalac koji već nešto zna o svemu što ti znaš.
            Primeti se napor da budeš svoj. Vidi se jasna misao kojoj težiš. Iz repertoara teorije modernog stiha prednost daješ elipsi. Elipsa guši emociju. Ne dozvoljava razmah epskog u našoj tradiciji i vaspitanju. Tako si izbegao zamke u koje upadaju rustikalni mladići sa cvetom u kosi. Ti ne praviš svojim pesmama svoj fizički portret. Tebi je važniji opis stanja duše – tebi je važnija polemika sa Stvaraocem na temu – ima li smisla ili nema – od lakih pesmica za zbunjene devojčice...
            Sve se to vidi iz ovih darova reči. Slikovitost, muzička suzdržanost: Odala te krila / i mesečast smeh / anđeo si, znam /... Takvim mestima nadmašio si svoje uzorne učitelje – Lazu Kostića, Nastasijevića...od kojih si uzeo poneku reč koja zazvuči arhaično, jer je iz nekog drugog vremena i stila. To si ti namerno činio...To daje patinu pesmama. To ti odaješ poštu učiteljima. Omaž...Ali čitalac nikad ne misli kao mi koji pišemo; čitalac hoće sve novo – i novu emociju, nov iskaz te unutrašnje euforije u novom pesničkom imenu, pa bi, možda, reči koje je već nalazio kod starijih pesnika, odvlačile pažnju od onoga što smo mi hteli da kažemo o sebi, za večnost...
            Nisam morao da napišem ovo pismo. I ovako. Ali pošto znam da me ti ceniš – nisam mogao da budem takav superiorni stari gad, da pročitam tvoje pesme, a pravim se da nisam čitao. Čitao sam i divim se tvojoj zrelosti i majstorstvu, a ove dve – tri primedbe o jeziku neka ostanu kao znak moje strogoće i iskrenosti. Ili golog neshvatanja globalnog stila novih pesnika i novih rukopisa...


Srdačno tvoj Čika – Duško

 12. VII 1999.



 

понедељак, 19. јун 2017.

IZGUBLJENO – NAĐENO

Izgubiš sebe istog trenutka
kada pažnju pridaš
onome što ne možeš da
pružiš voljenom biću.
Pronađeš sebe
kada se raduješ onome što možeš.